Zar ja da se udam

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Dvorana istorijske sinagoge na uglu Šeste i Prve ulice, koja u Vašingtonu koliko verski hram, toliko i kulturni centar, bila je ispunjena do poslednjeg mesta. Devet od deset posetilaca večernje tribine, za koju su ulaznice 10 dolara, bile mlade devojke.

To nije iznenađenje s obzirom na temu i goste. Tribina je bila posvećena priči sa naslovne strane mesečnika „Atlantik”, koja je objavljena skoro pet meseci ranije, ali koja je u međuvremenu postala novinarski bestseler i jedan od najpopularnijih članaka u istoriji magazina čiji je prvi broj izašao još 1857.

Taj esej je u međuvremenu prevođen je i preštampavan na svim kontinentima, o temi kojom se bavi priprema se TV serija, a autorka je u međuvremenu potpisala ugovor za knjigu, uz predujam od pola miliona dolara. Na „Fejsbuku”, modernoj meri globalne popularnosti, imao je 50.000 „lajkova”.

Naslov tog članka od 12.000 reči  je (oko šest strana teksta u „Politici”, bez slika) „Sve same dame” („All the Single Ladies” u originalu što bi se moglo prevesti i kao „Sve neudate dame”). Ono što je u njemu privuklo ogromnu pažnju to su nove ideje o romantici, muško-ženskim vezama i evoluciji tradicionalne institucije braka – ali i način kako je napisan.

Autorka, novinarka Kejt Bolik, glavna zvezda pomenute tribine u najpoznatijoj vašingtonskoj sinagogi, kombinovala je činjenice sa ličnom ispovešću. Ilustracija za najavu teksta na naslovnoj strani „Atlantika” je njena fotografija: slika žene koja istovremeno zrači seksepilom, zadovoljstvom i samopouzdanjem.

Sa njenom pričom, sudeći po pitanju koje je na početku tribine postavila njena voditeljka, identifikuje se 90 posto mladih žena koje su, sa primerkom časopisa, te večeri došle da je vide izbliza. Sve su naime podigle ruke kada je postavljeno pitanje da li se slažu sa onim što je napisala.

„Danas imam 39 godina, previše bivših veza i dve nevesele opcije”, napisala je i to uživo ponovila Bolikova. „Jedna je da ostanem neudata, a druga da se vežem za nekog ’dovoljno dobrog’, pošto je u mojoj situaciji zaljubljivanje mnogo manje stvar izbora, a mnogo više lutrija.”

Opisala je potom svoje iskustvo i zašto dosad nije našla nekog sa kim bi stala pred matičara. Kaže da je, kao i sve vršnjakinje, bila unapred odlučila da dvadesete potroši u sticanju diplome, nalaženju dobrog posla i provodu. Pitanje braka ostavila je za početak tridesetih.

Kad su te godine došle, na „bračnom tržištu” se međutim, uprkos svojoj privlačnosti, nije baš dobro provela. Tražeći sebi ravnopravnog, gotovo svima je nalazila poneku manu, ne uvek svojom krivicom. Posle trogodišnje veze sa kolegom Alenom, zaključila je da ipak nije taj sa kim bi provela ostatak života. Druga prilika, poznati urednik jednog magazina, već na prvom sastanku joj je rekao da će on svoje tridesete provesti „zabavljajući se”.

„Istaknuti akademac” joj je posle petog izlaska rekao da ne želi da se emotivno vezuje, ali je bio veoma zainteresovan da nastave „fizičku vezu”. Književnik joj je posle mesec dana saopštio da viđa i druge žene, ali da bi rado nastavio seksualnu vezu s njom, a ako je to nemoguće, da u krevet odu bar još jedanput. Još jedan pisac je posle šest meseci koje su proveli zajedno rekao da mora da prekine, jer „ne može da se odbrani od drugih žena koje mu se nabacuju”.

„A to su bili samo oni iskreni”, kaže Bolikova, navodeći potom širu sliku u koju se uklapa i koju dodatno objašnjava i njeno lično iskustvo.

Prosečno doba u kojem Amerikanci ulaze u brak danas je 28 godina za muškarce i 26 za žene, dok je pre 50 godina to bilo 23 i 20. U poslednjih 15 godina procenat onih koji su u braku opao je sa 29 odsto na 22. Oko 40 odsto beba rađaju neudate majke. Broj punoletnih koji žive sami dostigao je 50 odsto 2010…

Amerika je, piše zatim Bolikova, u „tranziciji polova”, pa i svojevrsnoj krizi u žensko-muškim odnosima, jer polako, ali sigurno nestaje muška dominacija. Jedna studija iz 2010. pokazuje da u urbanim sredinama neudate žene između 20 i 30 godina zarađuju osam odsto više nego neoženjeni muškarci.

U istoj godini 55 odsto svih diplomaca na američkim koledžima bile su žene. Prema poslednjim statistikama, one su na 51,4 svih menadžerskih i „profesionalnih” položaja, a prvi put su, posle poremećaja koje je donela velika recesija, i većina radne snage.

Ovo napredovanje žena podrazumeva dakle nazadovanje muškaraca, a shodno tome i promene na „bračnom tržištu”. Ženama više nisu potrebni muževi, bar ne na nekadašnji način; za sve više njih brak je samo mogućnost, opcija, ali ne i potreba.

„Brak koji mi poznajemo menja se pred našim očima, i to je dobra stvar”, poručila je Bolikova devojkama na tribini u sinagogi. „Sebe vidim u prvom talasu jedne tranzicione generacije koja je u svet odraslih ušla sa nekim predrasudama, verujući da će naši životi teći po obrascima naših roditelja. Ali naše realnosti su radikalno različite od njihovih: ekonomski, društveno i demografski, stara pravila ne važe. To ne znači da ljudi neće više ulaziti u brak – posvećena veza ispunjena ljubavlju je lep i neophodan ideal, ali ne bi smeo da bude jedini niti najviši.”

Na pitanje da li će se na kraju ipak udati, Kejt odgovara sa „ne znam”. Ali zna da se suočava sa situacijom u kojoj je broj „prilika” pred njom veoma smanjen. Poželjni a slobodni muškarci u njenom dobu, ili malo stariji, na raspolaganju imaju mnogo od nje mlađih žena, sa kojima mogu da „švrljaju”, bez prinude da se obavezuju.

„U sve veze sam ulazila sa idealom braka na umu, ali sam ih uvek raskidala. Nije da sam bila previše izbirljiva, problem nisu bili muškarci sa kojima sam bila, već osećaj da bi me udaja više sputala nego oslobodila. Zbog toga su me sve veze brzo zamarale i činile depresivnom.”

Pred publikom tu dilemu je sažela ovako: „Zašto provesti ostatak života spavajući sa nekim ko vas niti zanima niti uzbuđuje. Kako mlak brak bez ljubavi može da bude dobar za bilo koga?”

Kaže na kraju da, ako bude poželela decu, postoji mnogo načina da postane majka i bez muža, ali da „biologija ni u kom slučaju neće odlučivati o njenom romantičnom životu”.

„Možda ću ipak poželeti da se udam, ali samo kad budem spremna za to, sa čovekom koji deli moje vrednosti. Zasad, smatram da sam bila srećna što sam imala mogućnosti i slobodu da sledim svoja interesovanja i da zaista uživam što sam neudata. To što sam sama, ne znači i da sam usamljena.”