Odlučila da umre

Zato je i donela odluku da umre. Legla je u krevet i čekala smrt. Gospođica Neizbežna stigla je na Božić, 7. januara, u pet po podne. Nekoliko sekundi pre kobnog susreta, Urbanova je dva puta izgovorila: "Mama, mama."
Dišku Mariću nisu odmah javili o gubitku višedecenijskog životnog pratioca. Tek sutradan, u Institutu za rehabilitaciju u Sokobanjskoj ulici, pre vizite, došla je jedna doktorka i obazrivo mu saopštila da je ostao bez svog najvećeg prijatelja.  

– Sve je počelo pre 52 godine. Nevenku sam često sretao i pogledi bi nam se uvek ukrstili. Tako smo 20. juna 1955. godine Branko Miljuš i ja peli uz stepenice Narodnog pozorišta koje su vodile do galerije. Niz stepenice su silazile glumice Nevenka Urbanova i Ruža Tekić. Kad je trebalo da se mimoiđemo nas dvoje,  zastali smo u istom trenutku kao omađijani. Bilo je takvih susreta i ranije, ali je ovaj potrajao. Gledali smo jedno drugo i dugo ćutali. Branko i Ruža su odmah nestali. "Vi ste sa Akademije?". Mislila je da sam student Pozorišne akademije. "Da, ali ne sa Vaše", odgovorio sam. Od tog trenutka se više nismo rastajali – seća se Diško Marić tog susreta mladog slikara i glumice u punom cvatu, na vrhuncu karijere.

Ubrzo su postali simbol umetničkog Beograda. Niko im nije prebacivao zbog razlike u godinama.

– Najmanje dvadeset godina je trajao taj naš intenzivan, fascinantan život u svakom pogledu. Kasnije je naša ljubav prerasla u neraskidivo prijateljstvo. Obilazili smo svet, najviše Francusku. Voleli smo naš auto "spaček" kojim smo stizali svugde gde god smo poželeli, punih 40 godina. On nam je omogućio velike radosti. Najlepše trenutke smo imali u Parizu – sa setom govori o prohujalim srećnim danima slikar Marić.

Dve decenije njihov život je bio bez "praznog hoda". Od najmanje sitnice umeli su da naprave svečanost. Ako je trebalo, kampovali su i u svojoj garsonjeri.

– Nevenka je bila izuzetno skromna osoba. Najispunjenija je bila kada je donosila radost drugima. Nije štedela osećanja za druge. Sećam se kako me je u stanu, kad god bih se vraćao sa nešto dužeg odsustva, čekao slavoluk. Ona me je uvek iznenađivala. Bila je izuzetno duhovita. Andrić je njenom duhovitošću bio očaran – vraća sliku svoje drage slikar Marić.

Kada sam ga upitao koji će to trenutak iz njihovog zajedničkog života ostati istinski neizbrisiv, on mi je odgovorio da nije reč o trenutku.

– Nema trenutka za nezaborav, to su godine. Punih dvadeset godina su slivene u jedan trenutak za pamćenje. Nije dobila nijednu nagradu grada Beograda za svoju vrhunsku glumu. Govorila je da je zato kao nagradu dobila beogradsku publiku – kazuje Diško i podseća na onaj ulični tepih od pikavaca ispred Muzeja pozorišne umetnosti, u novembru 1984. godine, koji su izatkali svi oni koji nisu mogli da uđu u zgradu i prisustvuju dodeli "Dobričinog prstena" velikoj Nevenki Urbanovoj.

Pre nego što sam izašao iz porušenog Epikurovog vrta na Andrićevom vencu, nenadano zadobih ranu na duši.

– Znate, Feride, Nevenka je čekala trešnje koje ste joj obećali u tekstu o njoj. Ja sam joj govorio da je to bilo napisano samo zbog lepote članka, ali je ona bila ubeđena da ćete joj doneti poklon – reče Diško Marić.

Čim sam izašao iz zgrade na Andrićevom vencu 8 počeo sam da mlataram rukama i nogama da udaram po betonu. Konju, magarče, govedo, govorio sam sebi dok su me prolaznici u čudu gledali, nisi smeo da dozvoliš da te, ma bila to i upala pluća, omete u naumu. U tekstu iz decembra 2005. napisao sam da ću Nevenki Urbanovoj, čim stigne sezona branja, doneti punu korpicu trešanja. Da se okiti trešnjinim minđušama, nakitom koji je oduvek najviše volela, da od trešanja napravi leteći ćilim i na njemu odleti u svoj Stari Bečej. Čak sam pre vremena nabavio i korpicu od pletenog pruća, u obliku polumeseca, sa izduženom drškom koja je na 11. spratu palate "Politika" čekala sezonu trešanja. Razboleo sam se baš kad su trešnje sazrele. Sezona trešanja je prošla, ja sam ozdravio, korpica u redakciji je ostala prazna. Sve do kraja decembra kada se napunila novogodišnjim čestitkama poslatim mladim novinarima Beogradske hronike.

Opet je ispalo baš onako kako je želela i čime je svoj dugi život velika Nevenka Urnabova ispunjavala.