Život je divan

Upoznao sam ga prošlog leta u naselju "Dr Ivan Ribar", po onoj najvećoj vrućini.
Pokupio me sa autobuske stanice i svojim kolima dovezao do "Sava centra".
Usput sam saznao da se zove Miodrag i da je profesor engleskog u nekoj srednjoj školi.
U razgovoru smo otkrili da imamo više zajedničkih prijatelja, pa je to bio povod da se susretnemo još nekoliko puta.

Opet me ugledao prošlog utorka u Ulici Jurija Gagarina. Obojica smo se obradovali susretu. Vozio je ka Zemunu, kad u jednoj ulici, ispod neke osmospratnice ugledasmo mnogo okupljenih ljudi. Svi su podigli glave i gledali krov zgrade, na čijoj je ivici, nagnuta nad ponorom i sa rukama kojima se držala za betonsku ogradu, stajala je neka mlađa žena spremna svakog časa da skoči.

Profesor naglo prikoči svoj automobil i izlete iz kola. Požurih i ja za njim. Videsmo da stiže i jedna policijska patrola. Profesor ulete u zgradu i pođe trkom uz stepenice do osmog sprata. Nije imao vremena da čeka lift, u koji sam ušao tri minuta kasnije. Zatekao sam ga kako nekom stanaru, koji se bio isprečio na izlazu za krov, objašnjava da je on bliski rođak te žene koja hoće da skoči sa zgrade. U jedan čas odgurnusmo izbezumljenog stanara i profesor se primače, sada smo mogli dobro da je vidimo, devojci od dvadesetak godina. Ćutao je neko vreme, gledajući u dole okupljeni narod. Onda je upita šta ju je nagnalo na taj očajnički korak.

Devojka je plakala i kao da se lomila, nemajući još hrabrosti da iskorači sa simsa.

– Ne mogu više ovako da živim. Nisam nikome potrebna. Nepokretna majka o kojoj brinem godinu dana tuguje za sinom, mojim bratom, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Do mene joj nije stalo. Znam samo za nju i ni za koga više. Ona me i pored toga ne primećuje. Komšije u našoj zgradi beže od nas kao da smo gubavi. Smeta im naša žalost. Ne voli nas ni rodbina. Nikoga nema da nam zakuca na vrata. Jutros su mi saopštili da sam dobila otkaz, iako u toj firmi radim tek godinu dana. Ne postoji više nijedan razlog da živim – govorila je devojka sve više se naginjući ka ponoru.

– Uh, baš su ti jaki razlozi da sebi oduzmeš život. Sve to što si nabrojala može da se reši za nedelju dana, samo ako želiš. Šta misliš da je meni lako – smireno je govorio profesor.

– Verovatno. Vidi se na vašem licu da ste sve probleme na ovom svetu rešili – odgovori uplakana devojka.

– Da, da, baš sam ih na dobar način rešio. Žena mi je pre 15 godina otišla na simpozijum u Ženevu i više se nije vratila. Ostala je sa čovekom u koga se smrtno zaljubila. Sin mi je tada bio u vojsci i nije znao za to. Kad se demobilisao javio mi se telefonom na poslu da je stigao u grad. Rekao sam mu, obradovan, da ćemo ići na večeru kad ću mu saopštiti šta se dogodilo s majkom. On je otišao da se vidi sa devojkom u nekom kafiću na Čuburi. Obračun bandi i jedan metak iz pištolja je rikošetirao i ubio ga na licu mesta. Tako sam ja rešio sve probleme u životu – roditeljski brižno, bez velike patetike, ispriča profesor ono što sam i ja prvi put čuo – i ostao sleđen.

– Žao mi je što ste sve to doživeli. Verovatno ste od nekog imali podršku. Ja hoću da se osvetim svetu, a i mami, da posle vidi kako je živeti bez mene – ridajući izgovori devojka.

– Ho,ho,ho, osveta! Nikome se ti na taj način nećeš osvetiti. Znaš li da je nedavno, u Americi, neki bogataš spremio lomaču u dvorištu za miša koji je trčkarao po njegovoj vili kao u svojoj rupi. Kad ga je ljuti bogataš najzad uhvatio i bacio ga u vatru, miš se u tren pretvorio u buktinju. Iskočio je iz lomače i kao kotrljajući oganj uleteo u vilu, vrednu tri miliona dolara, koja je za nepunih sat vremena bila sva u plamenu –  poče da se smeje profesor, a devojka se prvi put nasloni na ogradu i desnom nadlanicom obrisa suze sa obraza. Preko lica joj prelete nešto nalik osmehu.

Profesor joj reče, kad su se već čule i sirene vatrogasnih kola, da bi bilo najbolje da se ona vrati na ravni krov zgrade i on će nas, nju i mene, odvesti na čaj u restoran preko puta. Ona se i dalje premišljala.

– Pre deset godina u Valjevu mi je umrla baka. Stigao sam da je vidim nepun sat pre nego što je izdahnula. Smejala se iako je znala da joj je kraj blizu. Ispričala mi je kako je kod nje davno došla komšinica sa telefonskim aparatom u ruci i molila je da telefonira iz njene kuće. Eto, ona još nije dobila priključak, pa da ne bi baku oštetila telefonskim razgovorom iz njene kuće, donela je svoj aparat. Dok mi je to pričala, iako na samrti, bakino slabašno telo se treslo od smeha. Kad je jedva stišala smeh, ispričala mi je i drugu dogodovštinu. Došla joj je, jednom prilikom, neka druga komšinica s molbom da joj baka pozajmi zubne proteze, jer je komšinica nepažnjom svoje polomila, a ona za dva dana mora ići u selo na svadbu, ženi joj se bratanac. Bakica na samrti, a zamalo da se uguši od smeha. "Vidiš, život je divan, divan, ali je ponekad i glup. Zato je lepo živeti život", rekla mi je moja draga bakica. Te njene reči su mi pomogle da ne poludim posle onoga što me snašlo – ispovedi se profesor i lagano primače devojci koja sada više nije znala šta da radi – da li da skoči ili da uhvati profesora za ruku.

Onda poče i ona u naletima da se smeje, dok joj se telo treslo. Profesor joj sada slobodno priđe i čvrsto je zagrli. Odozdo se čuo aplauz.

Dok smo prelazili ulicu, nas troje, u glavi su mi odzvanjale reči profesorove bake: "Život je divan, iako je ponekad glup".