Poezija kao oružje

Poznati hrvatski novinari i osnivači splitskog "Feral tribjuna" Boris Dežulović i Predrag Lucić ovih dana gostuju u Beogradu, u kojem su preksinoć predstavili svoje zbirke poezije a juče učestvovali u razgovoru za okruglim stolom na temu "Etika u književnosti" u Narodnoj biblioteci Srbije, u organizaciji Dokumentacionog centra Ratovi (1991–1999). Dežulović je autor zbirke poezije "Pesme iz Lore" koju je upravo objavila beogradska izdavačka kuća "Rende", a Lucić je poznat kao pisac knjige "Haiku, haiku, jebem ti maiku" (Feral tribjun). Za njihovu poeziju se govori da je retka jer crpi teme iz stvarnosti i zločina koji su se dešavali na prostoru Jugoslavije; da je provokativna i da je za nju potrebna znatna doza građanske hrabrosti.

Gostovanje splitskih autora podržalo je naše Ministarstvo kulture, a oni dodaju da je stigla podrška i od Ministarstva junaštva Republike Hrvatske. U razgovoru za "Politiku" Boris Dežulović najpre govori o širem kontekstu zbirke u kojoj piše o hrvatskim zločinima počinjenim u splitskom logoru.

– Zbirka "Pesme iz Lore" je pokušaj da se secira mentalitet koji je omogućio Loru i logor za koji smo mislili da će ostati u knjigama iz Drugog svetskog rata, u crno-belim dokumentarcima i sećanjima na davno minula vremena. Stvari za koje smo mislili da se nikad više ne mogu dogoditi, kod nas su se dogodile nedavno. Zanimao me je mentalitet zločinca i đavolji um koji je mogao da ih počini – kaže Dežulović koji je "Pesme iz Lore" svesno pisao kao provokaciju hrvatskog nacionalnog bića, dodajući da mu je drago što ih je čitao u Beogradu.

– Prijateljima nije bilo po volji što čitam ove pesme u Beogradu jer misle da je to zbirka koja se obraća Hrvatima. Oni smatraju da su to g…a koja sami moramo pojesti. Misle da Srbi nemaju ništa sa tim, da su to zločini koje su činili Hrvati i "Pesme iz Lore" su pesme za Hrvate. Kažu mi da čitanjem u Srbiji one dobijaju drugi kontekst; "ispašće kao da im držiš odu; oni sve vreme govore o zločinima Hrvata i sad ćeš im ti kao Hrvat to potvrditi". A ja sam razmišljao: zašto da ne, to su pesme o zločinima, to je istinski ljudski krik. Zato apelujem na čitaoce da ih čitaju kao pesme iz Srebrenice ili sa Ovčare, i dobiće isti efekat. Neka zatvore oči i prevedu ih na srpski. Neka Hrvat iz pesme bude Srbin, a neka Srbin bude Hrvat. Ovde se radi o zločinima počinjenim u tvoje ime, u ime čitalaca – dodaje autor.

Dok slušaju njegove pesme, a mnogo je crnohumornih, Dežulović kaže da se ljudi smeju ali uvek sa nelagodom. Pa kakva je priroda tog smeha?

– Ljudi znaju da nije pristojno smejati se priči o zločinu, pa se kao ustežu. Gledam slušaoce i u Hrvatskoj i u Beogradu i kažem: smejte se slobodno, ne osećajte grižu savesti, niste vi nikoga ubili. Bar ja mislim da niste. Mi se smejemo s nelagodom a bojim se da zločinci nikakvu nelagodu nisu osećali.

Kakvi su odjeci ovakvih stihova u Hrvatskoj, plaća li se za ovakve "poduhvate" određena cena?

– Prošlo je vreme da bi čovek na taj način ispaštao. Čini mi se da se danas mnogo slobodnije govori, ali bojim se uzaludnije. U vreme kad se neka cena mogla platiti, mislim da si zauzvrat za tu cenu mogao nešto i dobiti. Možda je to zbog toga što je zlo bilo veće. Nisam imao iluziju da će biti ikakvog odjeka. Poezija sama po sebi nema nikakav odjek. Oni kod kojih bi ovo trebalo odjeknuti, i od kojih bi se očekivalo da bljuju vatru, oni poeziju ne čitaju. Tako da sam bar sa te strane zaštićen – kaže Dežulović.

Da li deli mišljenje da na polju kulture najpre isplivaju politička pitanja?

– Sve je ispolitizirano i sve je zatrovano. Više ne možete da se bavite ni sportom a da niste direktno politički određeni – od reprezentacije, navijanja, himne... U poslednjih 15 godina politika se odražava kroz sve sfere i hvata me panika koliko će to trajati. Već je 20 godina od Osme sednice, a ja se celi svoj život bavim Miloševićem i Tuđmanom, Srbima i Hrvatima. Pitam se dokle?

Na Dežulovićeve reči Predrag Lucić se nadovezuje rečima da ne veruje u postojanje političke ideje oko koje se ljudi okupljaju.

– To su čista trgovačka posla. Zaokružen je vrli novi svet u kojem vlada novac. Mene nervira što nigde ne vidim novi pank. Ne vidim seme pobune. Čini mi se da su i mladi i stariji popili priču da je svet dovršen, da je takav kakav jeste – nepromenljiv, i da se u njemu samo treba što bolje snaći.

Lucić kaže da je njihov rad u "Feralu" svih ovih godina ocenjivan kao rad u službi stranih sila, Sorosa, srbofilije...

– To su stvari koje pokazuju strašnu volju da se ništa ne razume. Ako neko govori o onome što se događalo u Hrvatskoj, drugačije od poželjnog mišljenja, taj mora biti ili Srbin ili iz mešovitog braka. O nama su kružile priče da smo deca oficira, i to je kao bio strašan greh. Igrom slučaja niko od nas nije Srbin ili Židov što bi nam nabijali na čelo. A i zašto bi bio greh da ti je otac hodža ili pukovnik?

Na pitanje kako književnost reaguje na ratno stanje Lucić odgovara:

– Književnost se veoma dugo pravila da rata nema ili je pokušala da sve predstavi na način podoban za časove moralnog političkog vaspitanja. Tu bi se ljudima prala pamet rodoljubivim patetičnim pesmama u kojima smo mi sveti, najbolji, a došli dušmani pa nas poklali. To je jedna guslarska estetika koja je prisutna i u Hrvatskoj i u Srbiji, ali postoje neki drugi ljudi koji sviraju na malo više žica no što ih ima na guslama. I ako je šta dobro u svemu, dobro je što takvi ljudi uspostavljaju kontakte. Ako se opet bude išlo sa malim kulturnim komesarima, imaćemo situaciju Cvetković–Maček–Tuđman–Milošević–Aralica, i Hrvati i Srbi će ostati zarobljeni u plemenskoj svesti.