Humor je kod nas u velikoj krizi

Svetislav Basara ovih dana u medijima se pojavljuje kao dobitnik NIN-ove nagrade kritike za najbolji roman u 2006. godini. Ovo priznanje je naš poznati pisac dobio za delo "Uspon i pad Parkinsonove bolesti", u izdanju Grafičkog ateljea "Dereta" iz Beograda. Do sada, o Basari se govorilo i pisalo kao o našem čuvenom postmodernisti, autoru kultnih romana "Fama o biciklistima", "Na Gralovom tragu", "Mongolski bedeker", "Srce zemlje", "Priče u nestajanju", "Ukleta zemlja", "Peking by night", i drugih. NIN-ova nagrada na koju je, kaže, dugo čekao, pripala je Basari na radost mnogih "basarijanaca" i poštovalaca njegove "otrežnjujuće" literature koja uvek kritički progovara o stvarnosti, istoriji i kulturi. Sa Basarom razgovaramo pomalo o svemu, o nagrađenom romanu, o ideologiji, o "izdavanju zemlje", o tome šta sluša, šta savetuje mladima...

• Vaš roman "Uspon i pad Parkinsonove bolesti", između ostalog, izraz je nepoverenja u tokove istorije, i u ideologije. Zašto ste za mesto događanja izabrali Rusiju?

– Zato što je u Rusiji sve moguće, to je jedna fantazmagorična zemlja, što bi Sioran rekao "Rusija nije država već jedna posebna civilizacija". I vremenski radnja romana smeštena je u jedan buran period, kraj 19. veka i početak dvadesetog. Roman, međutim, govori o univerzalnom problemu, o svetski rasprostranjenoj bolesti, a naravno pošto smo mi deo sveta, uprkos nastojanjima naših političkih elita da to ne budemo, priča se odnosi i na Srbiju.

• Uspon i pad kojih bolesti, odnosno ideologija, prikazali ste u ovoj knjizi?

– Zapravo sve ideologije su apostrofirane u knjizi kao bolest, ali naglašeno komunizam i fašizam. Sve polazi od one tačke kada ideje ponestaju, i umesto njih nastaju ideologije, kao projekcije budućnosti. Realno se više ne poima kako jeste, već onako kako bi po nečijem mišljenju trebalo da bude. To je bolesno stanje duha, i ideologije su glavni junaci ovog romana.  

• Na predstavljanju "Parkinsona" naglasili ste da ste se za pisanje ovog dela pripremali čitajući i svetootačku literaturu, prema kojoj je bolest način za uspon duha.

– Naime, iznenadilo me je da se u hrišćanskoj tradiciji na bolest uopšte ne gleda negativno. U modernom dobu bolest je katastrofa, tragedija, apsolutno zlo. U hrišćanstvu se bolest smatra korektivom, mogućnošću da se čovek pročisti kroz nju, da spozna samog sebe i okolni svet. Dočim je u novo doba bolest postala nekakva avet koje se bojimo. Medicina se opet izmetnula u industriju, u tehniku. U takvom ambijentu bolest ne može da nam posluži u svrhu koja se spominje u toj svetootačkoj literaturi.

• Niste pobornik racionalizma zapadnoevropskog tipa, niti logike u shvatanju sveta. Zašto iz knjige u knjigu ostajete verni konceptu apsurda i paradoksa kao oružju protiv besmisla?

– Racionalizam je takođe jedna ideologija. Nazivaju ga pravcem u filozofiji, a ja bih ga nazvao ideologijom. Dakle, to je redukcija sveta na onu meru koju možemo pojmiti našim ograničenim razumom. Svet je beskrajno mnogo više od toga, i zapravo primena racionalizma u politici i kulturi pojačava tu apsurdnost sveta.

• U zbirci eseja "Na ivici" napisali ste: "Pisci su danas ventili koji su ranije bile dvorske budale… svaki roman i svaka pripovetka, ako pošteno razmislimo, jesu besmislice." Da li to zaista i mislite? 

– Zaista tako mislim. Recimo, da idem okolo i da pričam ovo što sam napisao u romanu, ljudi bi me smatrali za ludaka. Ali, ako se takav sadržaj objavi kao knjiga, ako to napiše pisac, to je prihvatljivo. Zaista, u tom smislu mislim da je literatura ventil od rastućeg komercijalizma, od od svođenja sveta na robno-novčane odnose. Literatura je prozor kroz koji možemo zaviriti na drugu stranu.

• Ako smatrate da je propast sveta počela suvišnom ozbiljnošću, da li to znači da vremenom ljudima sve više nedostaje dobar smisao za humor?

– To možemo da pratimo i na našem malom uzorku. Pre dvadeset godina u našoj sredini bilo je zaista mnogo humora, ljudi su bili mnogo duhovitiji, mnogo opušteniji i neposredniji. Sve se to izmenilo, najpre zbog dugog, košmarnog perioda u kojem smo živeli, a potom zbog naglog skoka u nekakav kapitalizam, u sistem na koji nismo navikli, i u kojem su ljudi opsednuti pukim fizičkim opstankom. U takvoj stvarnosti nema mesta za duhovnost ili duhovitost. To se vidi na jednostavnom primeru televizijskih serija. One od pre dvadeset ili trideset godina još su smešne, ove danas ne samo da nisu smešne već prenose probleme sa ulice na televiziju. Humor je kod nas u velikoj krizi.

• Prošle godine na duhovit način ste reklamirali svoj novi časopis "Zemlja". Na beogradskim panoima osvanule su parole "Basara izdaje zemlju". Da li ćete nastaviti da "izdajete Zemlju"?

– Nastaviću da izdajem "Zemlju". Tokom ovog proleća kreće nova serija "Zemlje". Ovoga puta biće to tromesečnik, na velikom broju strana. Ali, neće biti dnevne politike. Sadržaj će uglavnom obuhvatiti političku filozofiju, teoriju, tehnologiju, književnost, kulturu, film.

• U jednom broju "Zemlje" razmatrali ste istorijski razvoj ustaljenog, odnosno statičnog, načina mišljenja u Srbiji, koji je, kažete, počeo despotizmom Karađorđa, Miloša i Vuka. Da li mislite da je taj duh i dalje dominantan u Srbiji?

– Mislim da više nije dominantan, mada ima ogromnu političku moć. Možda negde oko oko 45 odsto ljudi podržava taj duh, i spreman je da živi u njemu. Srbija je sada u procesu nezadrživog oslobađanja od tog orijentalnog nasleđa koje ne zavisi ni od čije volje, već je svetsko-istorijski tok. Nažalost, od vremena knjaza Miloša, preko svih monarhija, komunističkog režima, taj duh kolektiviteta je opstao i opsednut je teritorijalnom ekspanzijom. Teritorijama, a ne ljudima. To je jedna apstraktna ideologija koja je bila pomalo anahrona čak i u vreme kada je nastajala. Ali, ipak je korespondirala sa tadašnjim tokovima u svetu. Sada je zaista anahrona. I sve dok je se ne oslobodimo, dok ne počnemo da živimo kao slobodni ljudi, suočavaćemo se sa problemima sa kojima se suočavamo već sedamnaest godina.

• Da li i dalje mislite da je Vuk Karadžić otrgao srpski jezik od dubina slovenskog bića?

– Ne samo da je to uradio, već je naprasno, preko kolena, kako nama Srbima i dolikuje, napravio mnogo goru stvar. Naime, odsekao je sedam stotina, osam stotina godina istorije. Naše su knjige, koje su pisane i štampane pre Vukove reforme jezika, danas apsolutno nečitke. Mi ne možemo da čitamo sopstvenu istoriju. Istorija koja nam je dostupna traje samo 150 godina. Budući da smo kao narod mnogo stariji od naše istorije, to je takođe jedan od elemenata koji doprinose opštoj konfuziji.  

• Zadovoljni ste rezultatima upravo završenih izbora?

– Zadovoljan sam rezultatima izbora, ma kakvi da su. Jer, ako hoćemo da živimo u demokratiji moramo da prihvatamo rezultate izbora. Međutim, nisam zadovoljan postizbornom situacijom koja je dokaz moje teze da taj srbijanski populizam  dovodi do paralize političkog sistema i paralize društva. Naše društvo je društvo bez dinamike, vreva koju viđamo na ulici nije dinamika, nego haos. Nadam se da će u sledećih nekoliko godina konačno početi da popušta ta paraliza u kojoj tavorimo već niz godina.

• Koga biste voleli da vidite kao novog ministra kulture?

– Kao novog ministra kulture voleo bih da vidim nekog dobrog činovnika koji će odgovorno sprovoditi kulturnu politiku vlade. Politike koju do sada nijedna vlada nije imala.

• Koji bi bio Vaš savet mladim ljudima, kojima su još sva vrata zatvorena? 

– Savetovao bih im da izdrže, ništa im drugo ne preostaje. Da ne gube nadu. Mislim da smo na dobrom putu, uprkos svim zastranjivanjima i teškoćama. U procesu smo evropeizacije, koji neće biti tako kratak, ali koji će neizbežno završiti u konačnoj modernizaciji Srbije.

• Da li je tačno da ste pre izvesnog broja godina imali bend koji se zvao "Pank Flojd"?

– Pre mnogo godina imao sam više bendova, "Pank Flojd" je jedan od njih. Ali, to je bilo zaista vrlo davno.

• Da li ste u Užicu održali simbolični performans ispred Brozove biste?

– Da, to je bilo početkom devedesetih godina. Sa nekolicinom drugara pokušao sam da oživim bronzanu statuu Tita, u nameri da ga vratim  da sredi nered koji se u to vreme pomaljao na horizontu.

• Dok ste pisali "Srce zemlje" slušali ste Vagnera. Šta sada slušate?

– Malo slušam muziku u poslednje vreme. Slušam je sporadično, u automobilu, ali ne više kao pre. Nekada sam po više sati sedeo i slušao muziku.

• Odlučno ste se suprotstavili analizama američkog profesora Endrua Baruha Vahtela koji je napisao knjigu o literaturi u postkomunističkim zemljama, pa i o našoj zemlji. Šta ste mu najviše zamerili?

– Pre svega, mislim da je sasvim neukusno doći iz Amerike i ovde deliti savete piscima kako i šta bi trebalo da pišu, hvaliti nekakvu "čik-lit" koju on, inače, ne voli, i sugerisati piscima da se ne bave politikom jer to za njih nije dobro u ovom postmodernom dobu. Mislim da je taj čovek diletant koji, kao i  mnoštvo sličnih diletanata, ovde nailazi na dobar prijem kod političke elite.

• Jednom ste se dali i negativnu kritiku takozvanog "ženskog pisma"?

– Ne postoji nikakvo "žensko pismo", kao što ne postoji ženska i muška matematika, niti ženska i muška filozofija. Postoji samo pismo, jasno i lepo, bez obzira na pol autora. Postoji i loše pismo. Žensko pismo je još jedna od mistifikacija.

• Da li ćete možda još nekada napisati roman ljubavne tematike?

– Čisto sumnjam. Ne znači da neću. To zavisi od mnogo čega. Ukoliko mi se ljubavna tema učini interesantnom i upotrebljivom za ono što nameravam da kažem, zašto da ne. Nemam unapred ništa protiv bilo koje teme.

• U knjizi eseja "Na ivici" definisali ste stanje nekoga ko se nalazi upravo tamo – na ivici. Kakav izbor ima takav čovek?

– To je neprijatna, ali vrlo korisna situacija. Dovesti samog sebe na ivicu, ili biti doveden na ivicu, svejedno, mada smo češće u takvo stanje dovedeni spolja nego što sami sebe dovodimo. Taj položaj daje priliku da sve energije i sve sposobnosti čoveka dođu do izražaja, i da se donese nekakva sudbonosna odluka. To je važilo u vreme kada sam eseje pisao, važi i sada.