Blumova istina
DA LI SE VIĐENjE SAVREMENE ISTORIJE KOSMETA nastavlja tamo gde je ratna propaganda 1999. godine stala? O tome ćemo, verovatno, moći nešto pouzdanije da tvrdimo kada bude potpuno jasan i poznat plan Martija Ahtisarija o statusu južne srpske pokrajine. No, da se istorija ovih prostora, ipak, ne bi tek tako besramno prepravljala potrudio se poznati američki novinar Vilijem Blum u svojoj knjizi "CIA i američka vojska" u kojoj otkriva pripreme Vašingtona za vojnu intervenciju na Kosmetu. Blum kaže kako su "SAD isplanirale vojni napad na SR Jugoslaviju daleko pre nego što je sukob na Kosmetu dostigao dramatične razmere, pa je još 12. avgusta 1998. republikanski politički komitet Senata SAD naglasio da je projekat za intervenciju NATO-a na Kosovu, pod rukovodstvom SAD, u najvećoj meri završen. Jedini element koji nedostaje jeste političko pokriće i događaj na Kosovu koji bi bio neka vrsta medijskog detonatora vojne intervencije". Događaj u kosovskom selu Račak za američkog novinara Vilijema Bluma bio je upravo taj detonator, a u svojoj knjizi on navodi i da je u martu 1999. godine, dve nedelje pre početka bombardovanja Jugoslavije, Visoki sud u Minhenu, u rešavanju pitanja davanja azila kosmetskim Albancima, zauzeo stav po kojem u SR Jugoslaviji "albanski entitet na Kosovu nije bio izložen masovnom uništenju na državnom ili nacionalnom nivou".
"Dakle", piše Blum, "NATO je na primeru Jugoslavije očitao svima lekciju: ko ne prihvati da se pokori treba da bude zgnječen". Zanimljivo da je delove Blumove knjige o Kosmetu preneo i albanski list "Klan" iz Tirane. I sada, posle svega, u Srbiji treba da prihvatimo da smo 1999. bombardovani za naše dobro?
GOVOR PREDSEDNIKA DžORDžA BUŠA u Kongresu bio je ofanziva šarma, ali i svojevrsno otrežnjenje celog američkog društva. Predsednik SAD nije odstupio od svojih planova za Irak, ali se još jednom pokazalo da je njegova bliskoistočna vizionarska retorika u sudaru sa svakodnevnim haosom u Iraku. Bušov govor klasičan je sindrom "drugog mandata", njemu više nije stalo do mobilizacije pristalica, već do udžbenika istorije u kojima će rat u Iraku biti opisan kao uspešan, potreban i pravedan. To više nije onaj Buš iz 2003. godine koji je krenuo u rat bez dozvole Saveta bezbednosti UN, sada je to predsednik SAD koji naprosto moli za konkretnu pomoć "mladoj demokratiji" u Iraku. Militantni mesijanizam prvog Bušovog mandata skoro da je iščezao. Tu je i mekši stav prema protokolu iz Kjota, kao da je američki predsednik iznenada shvatio da ugljen-dioksid, ipak, ima neke veze sa klimom. Oko Irana i njegovog nuklearnog programa na delu je strategija: "Pružite diplomatiji šansu". Državni sekretar Kondoliza Rajs nikada se nije više smeškala i bila ljupkija prilikom državničkih susreta...
KINA NASTAVLjA DA HODA PO TANKOJ ŽICI upućujući novi izazov SAD. Ovog puta lansiranjem rakete koja je uništila kineski satelit u svemiru. Za Kineze izazov nije samo da pogode ciljeve na velikoj daljini, već i da ih i vide. Za tako nešto presudni su sateliti u svemiru. Za SAD, sposobnost da vide kineske rakete jeste ključna za njihovo eliminisanje, a to opet omogućuju sateliti u svemiru. Uzlet Kine u kosmos posledica je njenog strateškog položaja, a zaštita tih sistema u kosmosu od napada druge strane presudna je za obe zemlje. To opet znači da su Irak, Avganistan, Al kaida i džihad, na neki način, već prošlost. Jedino zanimljivo pitanje, zapravo, jeste da li će se Iran odlučiti na savez sa Rusijom, Kinom, ili sa obe države. Kineski izazov na Pacifiku pokazuje da se sa Kinom ne može ratovati asimetrično. Kinezi kupuju rusku vojnu tehnologiju i u tome su nezajažljivi, Rusi, koji traže svaku priliku da "smeste" Amerikancima, prodaju sve što Kinezi traže.
I Kinezi i Amerikanci trenutno su opredeljeni na odbranu. I jedni i drugi vide pretnje u budućnosti. I jedni i drugi rade da to otklone. Problem je u tome što ratovi upravo i počinju u takvim okolnostima.