Pridaviti ih ili slušati?

"Služio sam pod trima našim partijskim vladama. Nijedna nije o zdravlju ovog naroda htela ni da misli – a kamoli što da uradi". Pisao je 1893. godine dr Laza Dimitrijević, u bestseleru "Kako naš narod živi". Kao opštinski lekar bio je deo vlasti, jer je tada zdravstvo Ministarstvu unutrašnjih dela pripadalo, no baš s tog svog položaja nije mogao da dejstvuje.
"Predstavljaj ti policijskim vlastima koliko hoćeš, da se ukloni nešto škodljivo za zdravlje naroda u nekom kraju, kapetan će taj akt dati da se zavede i bajagi napisati da se izvrši... Samo što zbog neizvršavanja nijedan kapetan, nijedan pisar nije ni opomenut bio, a kamoli kažnjen. A kad je jednom jedan pijani uzviknuo: ′Živeo Garašanin!′ odmah je uhapšen i kažnjen sa 15 dana zatvora."

U Srbiji je i tada bio bezvredan ljudski život. "Badava što lekari referišu, da se u tom i tom selu ozida česma ili zabrani pojenje stoke na tom mestu – to za vreme mog lekarskog službovanja nigde nije učinjeno... A od srdobolje (crevnih zaraza) svake godine hiljadama umire. Nisu to cifre proizvoljne. Neka sanitetske vlasti – koje takvih podataka nemaju ili ih kriju – potraže od sveštenika okruga šabačkog broj umrlih od srdobolje iz 1891. godine, pa će videti da ih je preteralo hiljadu."

Orijentalno nasleđe? Murdarluk? Mentalitet!? Za doktora Lazu bile su puste priče. Slične onoj da se nedostaci demokratske vlasti mogu samo apsolutnom vladavinom ispravljati. Narod je neuk. (Danas i sluđen.) I, tu je čvor. Ali je spreman da posluša. No, nema koga. Lokalna vlast umesto da uči narod i pomaže mu ( jer ako "... država ne može da kupi svakome gunj i čakšire, može barem da u svakom selu sazida po jednu dobru česmu...") ona ga zavađa partijskim svojim košmarima; budući da je jedino svom partijskom vrhu odgovorna. Ministri, opet, igraju kako im partijski odbori zasviraju. A narod gine idući vračarama.

No kad i lekar u politiku ode, nemoćan je. "Jednom se nađem s jednim svojim kolegom, poslanikom, i spomenem mu da bi u sanitetski zakon trebalo da se unese da svaki lekar u državnoj službi mora barem jednom u toku 5 godina da ode na univerzitet najmanje tri meseca radi osvežavanja medicinske nauke. A on mi odgovori da sad rešavaju preče stvari. I, odista, posle nekoliko dana – kraljicu proteraše."

U vreme doktora Laze vlast je kukala kako joj je lekara, eto, malo. Današnja vapi: previše ih je. U ono vreme beše malo i apoteka. Danas ih ima na svakom ćošku. No, vlast jednako čupa kose: dadosmo silan novac na – lekove. Eto, vidite otkud nam – nestašice. Pa, ko preživi.

Nema partije koja svoj zdravstveni odbor danas nema. Jer u zdravstvu se vrti ne mala para. Ko da odoli? Što bliže vlasti veći kolač.

A dobro dođe da se pod tepih gurne po koja doktorska brljotina, zataška, odloži, pa zaboravi. Što jača partija tim su silniji njeni "zdravstveni odbornici". Sve ime do imena, samo grmi; sva su im vrata širom otvorena; a usta puna slatke priče. No, kakva vajda? Ugled lekara nikad gori. Ko ne bi barem da mlatne, malčice pridavi "svoga"!?

Čast poniženima iz te profesije, koji radni vek svoj provedoše u bolju budućnost uzdavši se, verno služeći Hipokrata; koji kukavne svoje penzije (invalidske, ne invalidske, prinudne, dobrovoljne) platiše koje živcima, koje zdravljem, a od pijavice zvane politika za svog života zazirahu. Ama ne pijavice – ljute guje.

Jer, osim što lekare niko ne sluša, danas nema ni ko da ih brani. Čak i kad ih lemaju, pljuju, kinje na pravdi Boga. Zaslužili su jer ne umeju, ne znaju, možda i neće da se brane. (Osim podmuklo: nehatom, nebrigom, pa i neznanjem.) Jer, jedni glade, maze i paze onu guju, dok drugi od nje zaziru, pa se kriju. Mogu sirene, koje zagađenost te ove te one naše varoši svaki čas oglašuju, probijati čak i lekarske uši. Mogu i vode hemijskim otpadima biti zatrovane. Može i vest o pregledima osnovaca u Pirotu, da svaki četvrti učenik ima loše držanje tela, (a zašto, da nije možda zbog one teške preteške đačke torbe?) kroz našu štampu da projuri. I da je pola stanovništva u Srbiji depresivno, te nam na svakojake pilulice ode već grdan novac. Ništa za to lekari – njih 25.000 u Srbiji – na sve to ćute. Ćute i "odbornici", oni zdravstveni, listom. 

A komora? (Ona koja je 1893 u Srbiji, baš kad je i objavljen bestseler doktora Laze, osnovana, a ukinuta 1944. još za trajanja onog rata, pa, reklo bi se, nedavno obnovljena.) Koja bi morala i da se oglašava, lekare brani, a i kažnjava, pa kad ustreba da zagrmi...

Eh... I to je opet ista ona doktor Lazina priča. Kad tamo budu, po komorama, mahom oni koji o vratu ne drže onu pijavicu, i ne glade je, i ne ističu, te njome nisu, jer i ne mogu biti, opako zatrovani, od tog trena može se računati i vidan napredak zdravlja u narodu, koje uz visok lekarski ugled a i visoku lekarsku odgovornost uvek ide.

Redovni profesor Beogradskog univerziteta