Mašina za glasanje

Eto raspisani su parlamentarni izbori. Pomalo začuđujuće deluje činjenica da su u vreme većeg blagostanja vlade padale pre kraja mandata dok je u vreme velike ekonomske krize i značajnog pada zaposlenosti vlada Mirka Cvetkovića izgurala ceo mandat. U svetlu raspisivanja izbora na kojima bismo mi kao građani trebalo da odlučujemo pre svega o sastavu parlamenta koji će tokom sledeće četiri godine odlučivati o našoj ekonomskoj, socijalnoj, kulturnoj, spoljnoj i identitetskoj politici, pogledajmo šta se sa tim parlamentom dešavalo u poslednjih desetak godina.

Naša država je suštinski posle 2000. postala objekat a ne subjekat promena. Nigde se to ne vidi koliko u načinu funkcionisanja zakonodavnog procesa. Kao uslov za priključenje Evropskoj uniji, što se postavlja ne samo kao cilj po sebi već i kao osnovni cilj državne politike uopšte, vlasti u Srbiji nastoje da što brže prepišu i kroz parlament provuku što je moguće veći broj zakona preuzetih iz briselskog akija (zbir zakona Evropske unije). Od 2000. naovamo svi predstavnici izvršne vlasti bez izuzetka žalili su se da je najveći problem za integracije „spor i neefikasan parlament” u kome opozicija često vrši opstrukciju. Stoga je svaka nova vlast dodatno smanjivala ingerencije poslanika dovodeći na kraju Skupštinu Srbije u stanje mašine za izglasavanje zakonskih nacrta koje vladini službenici šalju u parlament. Sve češće se i najvažniji sistemski zakoni donose bez javne rasprave, a u parlamentu je situacija takva da je argumentacija potpuno nebitna. Predstavnici opozicije mogu da pričaju šta god hoće, na kraju dođe dan za glasanje i zakon prolazi. Zakoni se ne donose zato što je uočeno da treba da se reguliše neki prostor, već uglavnom zato što „Evropa to traži”. Parlament je ovakvom politikom potpuno degradiran uz veliku podršku stranaca koji takav proces aminuju.

Za nas koji smo rasli u doba jednopartijskog sistema parlament demokratske države predstavljao je oličenje slobode, pozornicu za razmenu argumenata u kome pobeđuje najbolji. Ko je tokom devedesetih mogao da sanja kako smena vlasti u Srbiji neće voditi unapređenju parlamentarizma već njegovoj degradaciji? I ko je uopšte mogao da shvati kako će upravo države sa najdemokratskijom tradicijom odlučno doprineti suzbijanju stvarne demokratije u Srbiji?

Prost uvid u poreklo zakona pokazuje da je najveći broj njih stigao od vlade. Ko se uopšte seća kada je kvalitetan predlog opozicije izglasan ili koliko je njihovih razumnih amandmana prihvaćeno? Prilično sam siguran da veliki broj poslanika glasa za zakone koje ne razume.

Sve to ima veoma opasne posledice po funkcionisanje čitavog društvenog, vrednosnog, ekonomskog i pravosudnog sistema. Čest je slučaj da se zakon donese a onda godinama izostaje donošenje podzakonskih akata neophodnih da se on sprovodi. Postoji, nadalje, čitav niz zakona za koje svi iz vlasti znaju da neće moći da se primenjuju, ali se donose zato što EU tako traži. Najčešći slučaj jeste da se praksa policije, pravosuđa i drugih subjekata pravnog procesa odvija po starim navikama i normama, tek postepeno se akomodirajući novoj normi. Treba li reći koliko su opasne posledice navikavanja na život u takvom pravnom haosu?

Sve veću ulogu ne samo u političkom nego i u zakonodavnom pa i u pravosudnom životu igraju zapadne ambasade i predstavnici raznih međunarodnih institucija u Beogradu. Depeše iz Vikiliksa (koje niko nije demantovao) pokazuju vrlo zanimljiv odnos naše političke elite i ovog zapadnog kruga moći u Srbiji. Tako se uspostavio još jedan model donošenja zakona. Oko određene nezavisne institucije ili nevladine organizacije, okupi se ekipa stručnjaka, po pravilu ultraliberalno orijentisana, i napravi predlog zakona namenjen za „regulisanje”, odnosno radikalno transformisanje nekog značajnog područja. Taj predlog se predstavi u uskom krugu slično mislećih eksperata u simuliranoj javnoj raspravi, a zatim se preko različitih kanala nameće izvršnoj vlasti. Nekad se pošalje u nadležno ministarstvo, a nekad čak i direktno premijeru. U najvažnijim slučajevima najvažnije strane ambasade direktno intervenišu kod vrha vlasti.

Polazeći od ovog dosadašnjeg iskustva i programa sa kojim stranke izlaze pred nas čini se da će glavna promena biti to što će trećina poslanika morati da budu žene. Sadržinski gledano imamo puno razloga da verujemo kako će se tendencija „razvoja” parlamenta u pravcu mašine za izglasavanje prepisanih zakona nastaviti i u predstojećem periodu. Zapravo najveću brigu izaziva pitanje kako će se vrli poslanici ponašati sada kad su oni nosioci mandata i kad mogu da menjaju partije i klubove.