Slučaj prošlost i teškoće tranzicione pravde

Suočavanje sa konfliktnom prošlošću je širom sveta jedan od svojih teorijskih utemeljenja našlo u konceptu tranzicione pravde. Ovaj koncept obuhvata razne mehanizme pomoću kojih države i društva treba da se suoče sa prošlošću i utvrde ko je bio žrtva, ko počinilac, a da zatim ishod tog suočavanja ugrade u kulturu postkonfliktne države. U mehanizme tranzicione pravde spadaju suđenja, institucionalne reforme, komisije za istinu i pomirenje, lustracija, izvinjenja itd.U idealnom slučaju, te mehanizme pokreće i sprovodi država, na kojoj je i (moralna) obaveza da prizna eventualnu utvrđenu krivicu i preuzme (moralnu) odgovornost.

Svim tim mehanizmima načelno se ništa ne može prigovoriti. Ali do koje mere i sa kojim posledicama su oni paralelno ostvarivi? Uzmimo suđenja. Ona jesu neophodna za savladavanje prošlosti i svakako da bi bilo idealno i pravično da sve države učestvuju u raskrinkavanju zločina počinjenih u njihovo ime.Realnost je, međutim, da će se države – kao i svaki optuženik – braniti svim sredstvima.

Primera radi, pravni tim Srbije, formiran posle 5. oktobra, i to svakako ne od pravnika za koje bi se moglo reći da poriču odgovornost Srbije za ratove, pred Međunarodnim krivičnim sudom (MKS) ne samo da je uložio velike napore da Srbiju (uspešno) odbrani od optužbe za genocid, već je i u drugom postupku protiv S. Miloševića pred Haškim tribunalom legalnim putem izdejstvovao da se na delove transkripata Vrhovnog saveta odbrane tadašnje SRJ stave zaštitne mere. Indirektno je pravni tim time pomogao Miloševiću u njegovoj odbrani. A faktička posledica toga jeste da je zahvaljujući zalaganju postmiloševićevskog sistema sprečeno iznošenje bitnih činjenica o ratu, time verovatno otežano ili bar odloženo suočavanje sa onim što je Miloševićev režim radio. Iste ili slične korake je preduzimala i posttuđmanovska Hrvatska, pomažući odbranu Ante Gotovine pred Haškim tribunalom, a sa ciljem da se utvrđivanje istine o zločinima, a time i potencijalna šteta za Hrvatsku umanji, a Gotovina oslobodi krivice.

Ovakvo postupanje države jedni smatraju pragmatičnim, dok zastupnici tranzicione pravde to smatraju nemoralnim činom, jer država time onemogućuje otkrivanje pune istine o zločinu u kojem je u njeno ime učestvovao prethodni režim, a samim tim se izbegava preuzimanje pune odgovornosti za učinjeno. Sa etičkog aspekta, zastupnici tranzicione pravde svakako jesu u pravu. S druge strane, u svetu (međunarodne) realpolitike je verovatnoća da će države bez pritiska uzvikivati da su krive i obelodanjivati sve postojeće dokaze u prilog tomeravne su nuli. I više od toga. Državama se na raspolaganje stavljaju međunarodnopravni instrumenti, kojima se potpuno otkrivanje činjenica i uloga države u potencijalnim zločinima na legalan način može izbeći. A time i suziti prostor za rekonstrukciju istine.

Otežavajuće je i to da između suočavanja sa prošlošću, kažnjavanja krivaca, traganja za istinom i postizanja pravde ne mora uvek da stoji znak jednakosti. Iskustva drugih država pokazuju da ukoliko paralelno postoje komisije za istinu, s jedne strane, i suđenja za ratne zločine, s druge, ishod uglavnom jeste da komisije ostaju bez važnih podataka, jer rekonstrukciju istine najčešće mogu postići samo uključivanjem iskaza (in)direktnih učesnika u zločinima. Ako se, međutim, ti učesnici svojim iskazima pred komisijom izlažu opasnosti da će ih u paralelnom sudskom procesu čekati upotreba tih iskaza protiv njih samih, oni sigurno neće opterećivati sami sebe zarad istine koja je bitna za celo društvo. Zato je za očekivati da će ljudi o svojoj krivici govoriti i dobrovoljno doprinositi razotkrivanju istine, samo ako iskazima sebe neće izložiti još strožim sankcijama. Primera radi, general Krstić,koji je zbog pomaganja u genocidu u Srebrenici osuđen na 35 godina zatvora, mogao je da otkrije mnogo više o tim događanjima i svojim nalogodavcima, kojih je nesumnjivo bilo. On bi, međutim, verovatno samo onda pristao da otkrije detalje, da mu je ponuđena amnestija ili umanjena kazna. Time bi,međutim, što je razumljivo, žrtve smatrale da pravda nije zadovoljena. Ovako, Krstić jeste dobio odgovarajuću kaznu i pravda je donekle zadovoljena. Ali se prostor za otkrivanje potpune istine, uloge drugih počinilaca i dostizanje što obuhvatnije pravde znatno sužava, a time i stepen konfrontacije društva sa učinjenim zločinima umanjuje.

*Istraživač u Institutu društvenih nauka