Utočište beskućnika

Vranje – Skoro da nema Vranjanca koji ulicu Gavrila Principa u gradu pod Pržarom ne poznaje kao "Amerikansko sokače", po domu koji su 1918. godine za siromašnu srpsku ratnu siročad iz Prvog svetskog rata izgradili Amerikanci. U njemu u jednoj od mnogih prostorija bez stalne adrese živi četvoro malih Džamića sa majkom Alisom, ocem Ramčetom i babom Danicom.  Zbog narušenog zdravlja Ramče je u bolnici, a baba Danica je u prošnji, dok se Alisa, jedva sastavljajući kraj sa krajem, brine o deci. Kuća u kojoj su našli privremeno utočište je nekada bila velelepna. Sada nije ničija i svakim danom se sve više urušava. Doskora je bila stecište prostitutki i narkomana. Od kada su se silom prilika uselili u nju, Džamići gazduju njome. U njoj, iako je nekada to bilo regulisano, sada ni vode ni klozeta. Plafoni se "ljušte" i svaki čas po poveći deo tresne o trošni pod.

 – Jezivo je kad počne da pada kiša. Bije sa svih strana, pa lavore i sve što može da zadrži vodu podmećemo svuda po prostoriji, ali ne uspevamo da pokupimo sve što propadne kroz gornji sprat. Zbog zaraze i opasnosti, na sprat ne smemo da se penjemo. A, ima velikih pacova i sitnih miševa, raznih buba, slepih miševa i sova, veli Alisa, koju svojim upadicama i "pojašnjavanjem" stalno prekidaju deca David (11), Kristina (8), Danica (6) i Stiven (4).

– David, Kristina i Danica ne idu u školu, priča Alisa i dodaje da su dolazili iz opštine da ih opomenu i više se nisu pojavili. Zbog bolesti Ramče odavno ne radi. Bolestan je i već duže je na lečenju u bolnici. Ne posećuje ga jer nema šta da mu odnese. Socijalna pomoć jedva stiže da obezbedi brašno za hleb. Zato svekrva Danica svakodnevno pred gradskom crkvom u centru Vranja stoji ispružene ruke.

  – Imam poseban problem da izvadim zdravstvenu knjižicu. Niko ne može da mi pomogne da dobijem bilo kakav dokument. Rođena sam u Makedoniji, u Kumanovu i nikad nisam više bila tamo. Otuda sam donela neke papire, ali su mi ovde rekli da to nije dovoljno. Ovde sam odrasla, udala se i decu rodila. Ne zna se kojoj državi pripadam ja, a kojoj deca – žali se Alisa i kaže da bi radila, da pomaže po kućama, ali nema ko da brine o deci.

Džamićima dosta pomažu komšije. Vrlo često im daju hleb i ponešto za jelo. Nekad nešto daju da deca obuku, a nekad i nešto drugo. Eto, pre neki dan komšija im je dao neki kasetofon, a David i Kristina rešili da ga trampe za bicikl. A, kada je drugi komšija video da deca hoće da se odreknu kasetofona zbog bicikla, odlučio da im pokloni staru "poniku" svoje unuke.

 Vranjski ubogi "amerikanci", kako ih zovu komšije i sugrađani, nemaju vodu. Struja je priključena, a u skromnoj sobetini uočljiv je šporet na drva bez "vrata" za rernu, a električni šporet samo sa jednim prekidačem koji se, po potrebi, premešta sa ringle na rernu i obrnuto. U jednom uglu je televizor koji radi na "udar" i komšijsku antenu, a na podu je poveća sunđerska "prostirka", koja služi za sedenje, spavanje i ručavanje.

 – Ono što dobijamo kao socijalnu pomoć jedva stigne za brašno. Drva za ogrev, takođe, dobijamo od Centra za socijalni rad, vodu nosimo iz komšiluka, a klozet su ostale prostorije u zgradi – kaže Alisa.

 Nedavno se dogodila scena kao iz horor filmova kada je u jednoj od prostorija na spratu umro jedan čovek. Beskućnik. Iz te prostorije se još osećao nesnošljiv smrad i nazire nekakav ležaj. Taj nije imao kud. Uselio se i umro. I još mnogo se jezivih i užasnih ljudskih sudbina desilo u "Amerikanskom domu". U sobama stari madraci, otpaci, na zidovima parole satanista, u uglovima špricevi, najlonske kese, papiri, mnogo neobjašnjivog i opasnog. Od svega toga ugroženi su i Džamići i komšiluk.

Nedaće koje se ne mogu meriti ni sa onima sa filma stanuju skoro u centru Vranja. Prozori, vrata, terasa na zgradi sa više od 200 kvadrata u prizemlju i na spratu, deluju zastrašujuće. Mnogo toga podseća i liči na scene iz horor filmova. Svojevremeno je bio prepun dece i dečje graje, a do pre tridesetak godina u njemu su stanovale mnoge umne srednjoškolke koje su se školovale u Vranju.

--------------------------------------------------------------------------

Dom za ponos              

 Hroničari su zabeležili da je kroz "Amerikanski dom" od 1918. do 1933. godine prošlo više od osam hiljada dece. O njima su se starali američki i srpski dobrotvori, vranjska elita i državne ustanove. U istorijskim dokumentima stoji zapisano da su dom, koji je bio ponos saradnje američkog i srpskog naroda, septembra 1924. godine posetili kralj Aleksandar Karađorđević i kraljica Marija.

--------------------------------------------------------------------------

Pomoć za obnovu

Posle rata u "Amerikanskom domu" je bio ženski internat, a sada, umesto da bude stecište kulturnih i obrazovnih dešavanja, ruglo je grada i stecište beskućnika. Pre izvesnog vremena, priča Dobrivoje Mišić, jedan od starijih Vranjanaca, koji je radio u domu, posetile su ga Vera i Zora, uspešne žene koje su se posle boravka u Engleskoj nastanile u Australiji. Nudile su pomoć da se dom obnovi i sačuva, jer ih za njega vezuju divne uspomene. I nekoliko, sada staraca, a 1933. godine stanovnici doma, došlo je iz Slovenije i Italije, pre nekoliko godina, da vidi dom i razočarali se.