Gadno vreme živimo

Na sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu privode se kraju probe predstave „Sumnjivo lice” Branislava Nušića, u režiji iskusnog Jagoša Markovića,komada o korumpiranoj i nesposobnoj vlasti napisanog 1887. godine. Premijera je zakazana za ponedeljak, 9. april.

Nebojša Glogovac tumači lik Jerotija, a u ekipi su i Dragan Mićanović, Jelisaveta Seka Sablić, Lana Karaklajić, Radovan Vujović, Bojan Dimitrijević, Nebojša Milovanović, Vlasta Velisavljević, Aleksandar Radojčić, Janoš Tot i Božidar Zuber.

U iščekivanju smo premijernog izvođenja Nušićevog „Sumnjivog lica”. Zašto se i danas svaka postavka ovog dela željno iščekuje?

Glavno obeležje vlasti jeste da je korumpirana, ali ne samo kod nas već i šire. „Sumnjivo lice” nije samo priča o korumpiranoj vlasti, već i o vlasti koja voli vlast radi sebe, a ne zarad toga da bi sprovela svoje ideje i pomogla narodu. Bitan je taj ideal više klase, kako se to kaže u komadu, jer Jerotije ganja klasu, odnosno viši čin, položaj. Tako da je to zapravo početna tema, prva stepenica u okviru bavljenja politikom. Nušić je to uradio tako da je u vreme 1887. godine kada je komad napisao, delo bilo i zabranjeno, jer se iza smeha krio podsmeh upućen ondašnjoj vlasti. Tako je komad u to vreme pročitan. Mi se u našoj postavci „Sumnjivog lica” bavimo i korenima: odakle to dolazi, zašto ljudi to rade. Pokušavamo da dosegnemo do apsurdnog okvira svega toga.

Glumci se uvek raduju kada igraju Nušića. Tumačite Jerotija, sreskog kapetana koji iznad svega voli vlast i čini sve da bi napredovao u službi. Kojim bojama ga bojite?

Vrlo mi je nezgodno da Jerotija komentarišem pre premijere. Više bih voleo da to publika vidi s druge strane scene. To sam uvek više voleo od objašnjavanja samog lika. „Sumnjivo lice” ne radimo na klasičan način, kako je do sada mnogo puta rađeno, već pokušavamo da dođemo do te apsurdne note, do korena problema i, kako Jagoš Marković voli da kaže, do podvodnih razloga, povoda zašto i kako to oni rade. Razobličavamo celu priču na apsurdan način, ne polazi se iz klasičnog branjenja lika. Naši junaci su malo izvrnuti, razvraćeni i mislim da možemo da ih vidimo s njihove unutrašnje strane.

Nušić pokazuje prstom na neke naše karakterne osobine. Šta se u našem mentalitetu ne menja da komad „Sumnjivo lice” odoleva vremenu?

Odoleva vremenu ta čitava želja za vlašću, položajem, idealom moći. Eto, to ne jenjava ne samo u našem narodu, već i na širem prostoru. Ali mi se ovde, ipak, bavimo našim lokalnim odrednicama i mislim da ćemo naići na dobar prijem kod publike.

Ovo je, čini se, prvi put da radite komediju u matičnom JDP-u. Koliko nam je komedija danas potrebna, s obzirom NA TO da je smeh lekovit?

Jako sam srećan što radimo „Sumnjivo lice”. Posebno u ovom pozorištu koje se u poslednje vreme uglavnom bavilo estetikom koja u sebi nema života. I mislim da je bio pravi trenutak i krajnje vreme da pokušamo da oživimo i onu drugu, smešnu masku pozorišta. Odnosno, da putem komedije kažemo neke stvari koje isto tako mogu biti teške i ozbiljne kao i kada se govore kroz tragediju. Nedostajao nam je taj način glume: da kroz smeh dodirnemo te segmente života. Velika mi je radost i s posebnim emocijama sam pristao da radim Jerotija. I mislim da je to dobro i za JDP, njegovu repertoarsku politiku, ali i za mene kao glumca. Nušićev Jerotije mi je u ovom pozorištu prva komična uloga, ako izumemo predstavu „Kako vam drago” koja je kratko bila na repertoaru.

JDP je nedavno dobilo novu direktorku Tamaru Vučković. Kako gledate na novu pozorišnu poetiku ove kuće?

Vrlo, vrlo podržavam svoju koleginicu Tamaru Vučković. Njeni prvi koraci ohrabruju, jer je u JDP-u došlo do učmale, pomalo dosadne lažno elitističke ili lažno estetizovane atmosfere, koja kao nešto diže ovo pozorište na pijedestal koji je potpuno nepotreban, dosadan nezanimljiv, neatraktivan. Očekujem vedriju, lepšu atmosferu u svom pozorištu.

Stavili smo karijeru ispred srca, novac ispred ljubavi. Kakvo to vreme živimo?

Gadno vreme živimo! Vreme bez ideja. Ni u muzici, ni u filmu, ni u slikarstvu, koliko mogu da primetim, nema novih pravaca i novih načina da se ljudima kažu određene stvari. Da se izraze osećanja i ono čime se umetnost uopšte bavi. Uglavnom smo svedoci reciklaže, povratka na staro. Sve to govori o izvesnom manjku ideja. Do toga da smo istrošili jako mnogo svojih razmišljanja. U suštini, mislim da je đavo odneo šalu, kako se to u narodu kaže. Sve je postalo samo sebi svrha. Međuljudski odnosi su izgubili toplinu. Naše privatne težnje su izgubile herojske, časne, ljubavne motive. Duhovnost je izgubila vrednost, težinu i sada plaćamo cenu zbog toga.

Došli smo do ivice. To se vidi i po ekonomiji, i po tome koliko je narod siromašan, koliko je sve skupo, koliko se teško živi. Ne samo ovde. Videli smo kako je goreo London, nemiri su u Grčkoj, u Njujorku, na Volstritu. Na sve strane je jako mnogo nezadovoljnih i sve češće se čuje u medijima da nam predstoje socijalni nemiri, odnosno da će ta socijalna pravda morati da dođe na svoje i da će 98 odsto ljudi koji ne drže novac, ipak skočiti na onih dva odsto i tražiti svoj deo kolača. Mislim da neki ljudi zaista nemaju meru, traže i uzimaju previše, dok drugi nemaju ništa. A to ne može dugo da traje.

Ta neravnoteža mora da se vrati na ravnotežu. Potrebno je shvatiti da su političari tu da služe nama, a ne mi njima, da ne treba da se ponašamo kao ovce i kao stado koje ide za nekim lažnim i uglavnom slepim vođama, slepim od samih sebe i svoje ambicije, nego da naša orijentacija bude naš običan bolji život.

Kako vidite Srbiju uoči novih izbora?

Cela ta priča mi je užasno dosadna i poznata. Sve je to manje-više isto. Nema tu nekih zanimljivih dešavanja. Sve je vrlo, vrlo prozaično i odavno provaljeno. Liči na sve prethodne godine.

Tvrdite da je kod nas status zvezda i pripadnika džet seta izmišljena i isfabrikovana kategorija. Da li danas postoje zvezde?

Ti koji se nazivaju zvezdama to uopšte nisu. Odnosno, nisu ono što bi trebalo da budu. Zvezda je nešto što je lepo, veliko, sjajno i što nekome služi kao uzor. Što deluje kao konglomerat dobrih osobina koje bi neki ljudi voleli da imaju u sebi, a zvezda bi trebala da bude uzor po mnogim moralnim i estetskim kategorijama. Toga je jako malo. Postoje neki ljudi koji zavređuju to da budu, ali uslovi koje živimo i koji nam se nude, krenuvši od ekonomije, posla, mogućnosti zarade, ne daju dovoljno uslova da bi postojale zvezde.

Duhovnost nestaje, čini se, pred naletom malograđanštine. Neke nove vrednosti izbijaju na površinu. Može li se danas živeti bez sedativa?

Dosta teško, verovatno. Ne koristim ih, ali znam da gomila naroda u tome vidi spas. Oni su jedini način da izdržiš svu tu frku i trku koja se dešava oko tebe, a da nemaš adekvatan odgovor. Uzimanje sedativa za mnoge je jedini način i najbrže sredstvo da pokušaju da otupe svoja čula i svedu se na normalno disanje. Potpuno razumem takvu potrebu, ali ona neće rešiti uzrok problema.

Veliki ste navijač Zvezde. Kakvi su utisci sa prošlonedeljnog derbija Crvena zvezda – Partizan?

Nažalost, gledao sam samo fragmente, jer imao sam i ja svoj derbi s publikom, igrali smo predstavu „Metamorfoze”. Drago mi je da smo najzad pobedili. Da je pobedila ideja Roberta Prosinečkog o angažovanju mlade ekipe koja će se boriti da igra dobar fudbal, a ne samo da se gleda da se što bolje i što pre proda. Da je ideja dobila na značaju i da daje rezultate, pokazuje i 40.000 ljudi na dve-tri poslednje utakmice. To je lepo. I to me raduje.

Mislim da je pitanje zašto ste odbili da igrate u filmu Andželine Džoli „U zemlji krvi i meda” potrošeno. Ipak, da li ste gledali film?

Nisam još stigao, ali gledaću ga sigurno.

U poslednje vreme volite da kuvate. Šta biste predložili za nedeljni ručak?

Uh, nemam predlog. Jednostavno je možda nepristojno predložiti ono što ja pravim. Pripremam jela od kvalitetnog mesa: biftek, jagnjeći but... Ne znam koliko ljudi u Srbiji ima priliku da kupi takve namirnice za ručak.