Kad se terorista zaljubi

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Kad sam u februaru prošle godine sa nekolicinom kolega stranih dopisnika posetio Gvantanamo bej, čuvenu američku vojnu bazu na Kubi, prisustvovao sam, između ostalog i suđenju jednom od tada 170 tamo zatočenih terorista.

U zgradu sudnice ušli smo tek posle svestranog pretresa, a samo ročište pratili smo iz staklom pregrađene posebne prostorije. Pa ipak, mogli smo da osmotrimo optuženog, koji je meni, koji sam u karijeri često odlazio u Pakistan i Avganistan, više ličio na nekog piljara iz Kabula ili Pešavara nego na okorelog džihadistu.

Da personalizovan islamski radikalizam ne mora da odgovara stereotipu neustrašivih mudžehida, „svetih radnika”, potvrdio je i Ken Balen, bivši federalni tužilac SAD, na promociji svoje knjige pred punom salom neobične vašingtonske institucije, Muzeja špijunaže.

Knjiga, s obzirom na temu, ima iznenađujući naslov: „Zaljubljeni teroristi”. Dopunjava je podnaslov: „Stvarni životi islamskih radikala”.

Na kraju svoje tužilačke karijere i posle višegodišnjeg angažmana kao specijalnog savetnika u Kongresu, Balen je 2004. osnovao nevladinu organizaciju „Sutrašnjica bez terora”, sa misijom da, utvrđujući zašto ljudi podržavaju ekstremizam, pomogne da se formulišu politike koje bi se terorizmu delotvorno suprotstavile na globalnom nivou.

Posle petogodišnjeg bavljenja ovom temom, tokom kojeg je mnogo puta boravio na Bliskom istoku, a pre svega u Saudijskoj Arabiji, zatim Avganistanu i Pakistanu, uspeo je da intervjuiše oko stotinu islamskih radikala, razgovarajući sa njima o tome šta ih je vodilo prema džihadu.

U knjizi profiliše njih šestoro, šest „terorista pokajnika”, iznosi njihove porodične istorije, šta ih je  radikalizovalo i, što je još važnije, zašto su tu stvar napustili.

Zašto su međutim pristali da mu se povere, njemu, Amerikancu, a uz to i Jevrejinu?

„Možda je deo odgovora moje višedecenijsko iskustvo saslušavanja kriminalaca i džihadista, ali objašnjenje je i u pričama sadašnjih i bivših ekstremista: oni su imali svoje razloge i potrebu da opravdaju svoje živote, da se oslobode svojih unutrašnjih demona. Uz to, pošto su ubeđeni u ispravnost svojih postupaka, vera im nalaže da to podele sa drugima”, objasnio je Ken Balen. „Nije nesvakidašnje to što su ti teroristi razgovarali sa mnom, ali ono što su mi ispričali jeste.”

„U stvarnom svetu kriminalaca i terorista, čak i privremeni ljudski kontakt, sa razumevanjem njihove situacije, ali bez presuđivanja, ima mnogo više šansi da obezbedi priznanje nego tortura”, dopunjava sa očiglednom aluzijom na praksu u Gvantanamu i iračkom zatvoru Abu Graib.

Kaže da su razgovori sa njima ponekad trajali i po osam sati. Vođeni su uglavnom u jednom specijalnom zatvoru u Saudijskoj Arabiji koji je i svojevrsni rehabilitacioni centar i u pograničnom području Pakistana, po potrebi uz pomoć prevodioca, Saudijaca ili Pakistanaca (po pravilu školovanih u Americi).

Na pitanje šta motiviše ekstremiste, Balen kaže da „nema jednog utabanog puta ka radikalizaciji, nema jedne priče koja je zajednička svim džihadistima ili svim muslimanima”.

To uverljivo potvrđuju junaci njegove knjige, u kojoj čitalac najpre upoznaje Ahmeda sl Šajeu, bombaša samoubicu Al Kaide, koji je na neverovatan način 2004. preživeo eksploziju kamiona cisterne sa butan-gasom koju je dovezao u jednu četvrt Bagdada dok je tamo boravio tadašnji američki sekretar za odbranu Donald Ramsfeld.

Ahmed je džihadista postao zbog svojih komplikovanih odnosa sa ocem koji ga je maltretirao. Kao jedini način da izađe iz tog konflikta, a da ne pogazi običaje i tradiciju koji su mu nalagali bespogovornu poslušnost, video je pristupanje džihadu: ako se bude borio protiv Amerikanaca i ako u toj borbi pogine, to će za porodicu biti čast, a njega će Bog poslati u raj.

Imao je samo 19 godina kada je pristupio je Al Kaidi, koja ga najpre šalje u Siriju sa još 19 njemu sličnih, a potom u Irak. Očekivao je da će tamo biti obučavan za borbu, ali umesto toga od njih je svakodnevno traženo da se prijave za neku samoubilačku misiju.

„Nisam imao ništa protiv da poginem, ali hteo sam pre toga da se borim”, ispričao je on Balenu.

Pošto nije bilo dobrovoljaca za žive bombe, jednog dana mu je rečeno da sa dvojicom iskusnih boraca ide na specijalni zadatak u Bagdad, da u određeni deo grada odvezu cisternu. Oko kilometar pre dobro utvrđene kontrolne rampe, ta dvojica su iskočila iz kamiona, rekavši mu da samo vozi pravo i da će ga sačekati tamo.

Kad se približio rampi, eksploziv u cisterni je daljinski aktiviran. Poginulo je osam ljudi.

Abdul je, gotovo spržen, ipak je davao znake života, pa je prevezen u američku vojnu bolnicu, gde su lekari uspeli da ga spasu tek posle 30 operacija. Kad se probudio iz kome, bio je prestrašen od pomisli kako će ga mučiti, ali umesto toga o njemu brine jedna američka bolničarka, prva žena koju upoznaje izvan svoje familije.

To iskustvo ga je preobratilo. Kenu Balenu je, kao težak invalid, deformisanog lica, sa patrljcima od ruku, rekao da je shvatio da ga je Al Kaida iskoristila. „Nema džihada, mi smo samo instrumenti smrti.”

Ostao je posvećeni musliman, ali Amerikance više ne doživljava kao neprijatelje. „Bog me je spasao sa svrhom”, rekao je Balenu.

Glavna inspiraciju za naslov knjige je priča Abdule, „Abi” Gilanija, priča koju je Balen naslovio sa „Džihadistički Romeo i Julija”.

Abi, takođe Saudijac, kao tinejdžer se zaljubio u lepu Merijem, a i ona u njega. Godinama su se tajno sastajali, ali kada je došlo vreme za njenu udaju, njeni su kao miraz tražili 20.000 dolara. Abijevi su mogli da sakupe samo oko 8.000, pa od braka nije bilo ništa. Udali su je, po tamošnjim običajima, za rođaka, koji je bio mnogo stariji od nje.

Abi je jedini način da se sjedini sa svojom dragom video u pristupanju džihadu. „Bio je zaista uveren da ako umre za Boga, da će mu u raju biti moguće ono što je u ovom životu nemoguće – da se oženi sa Meri”, kaže Balen.

I Abu je trebalo da pogine kao bombaš samoubica u Iraku, ali je na kraju završio u pomenutom specijalnom saudijskom  zatvoru. Ironijom sudbine, u to vreme Merijem beži od svog muža i takođe se pridružuje džihadu u Iraku…

U preostale četiri priče Balen iznosi slične sudbine, u kojima se prepliću ljubav i mržnja. A na kraju susreta s čitaocima zaključuje: „Sve ispovesti su mi pomogle da shvatim da američka politika, naši ratovi u Avganistanu i Iraku, imaju, naravno, veliku ulogu u raspirivanju islamskog radikalizma, ali i da još veća sila koja ih podstiče dolazi iz njihovih društava.”