Para mala, a prosek veliki

Republički zavod za statistiku objavi da su isplaćene prosečne neto plate u februaru, inače, najkraćem mesecu u godini, bile 40.003 dinara. Oko 360 evra po zvaničnom kursu. Problem nije u njihovom skromnom deviznom iznosu, već u stopi njihovog rasta – uvećane su 8,3 odsto realno u odnosu na januar. Odmah se nametnulo pitanje – šta ih je toliko uvećalo, kad je prošli mesec bio jedan od najhladnijih i jako malo se radilo. Ne samo zbog studeni, već i usled manjih isporuka električne energije.

Da. Svi ćemo se setiti. Pojedini veliki potrošači dobijali su nešto manje struje, ali su zato domaćinstva bila dobro snabdevena. EPS je radio kao nikada pre. I upravo zbog tog rada i održavanja pogonske spremnosti celog sistema, vlada i rukovodstvo te firme doneli su odluku da zaposlene nagrade sa 400 miliona dinara. Od 18.000 do 20.000 po zaslužnom čoveku. Odlučeno – učinjeno.

Ta, relativno mala suma para u odnosu na ukupnu masu zarada za 1.830.000 zaposlenih u ovoj zemlji, sve sa vojskom i policijom, dok je u privredi tek 1.350.000 duša, pogurala je prosek kada mu vreme nije. Šta to govori?

Čak i ako se uzme u obzir činjenica da je do izvesnog rasta zarada došlo i u ostalim društvenim sektorima, državnim službama, zdravstvu i školstvu, ostaje pomalo gorak ukus u ustima da „čast” za „udarnički” posao u jednom velikom preduzeću kao što je EPS, sa oko 28.000 zaposlenih, može da podigne prosek za nominalnih 9,2 procenta. I to pod uslovom da su svi u realnom sektoru dobili plate za prošli mesec. Zašto?

Zato što u zemlji Srbiji svega 18 odsto preduzeća relativno redovno, svakog meseca za prethodni mesec, plaća svoje radnike. Svi ostali kasne mesecima pa i godinama. Ali, o tome nekom drugom prilikom.

Šta nam još svedoči prošlomesečni rast zarada?

Ukupna masa zarada za februar bila je oko 53 milijarde dinara ili pola milijarde evra. Od te sume 17,9 milijardi podelilo je 1.350.000 zaposlenih u realnom sektoru ili nekoj vrsti proizvodnje. Društvene delatnosti, zdravstvo i školstvo, upola manje od privrede po broju zaposlenih, podelile su 15,5 milijardi dinara. Kako je krenulo, uskoro ćemo stići Bosnu u kojoj je fond plata u vanprivredi veći nego u realnom sektoru.

Može se ispisati cela stranica ovih novina o takvim neveselim poređenjima i podacima, ali suština je u nečemu drugom. Kako povećati broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji, rudarstvu, poljoprivredi i građevinarstvu… delatnostima koje stvaraju razmenljiva dobra i koje svojim radom „izdržavaju” celo društvo.

I vrapci znaju da na svakog od 1.350.000 zaposlenih u našoj privredi dolaze 1,2 penzionera. Zato se iz budžeta mora uzeti bar još polovina potrebnih para za penzije. Osamdesetih godina prošlog veka jednog penzionera „izdržavala” su 4,2 zaposlena radnika.

Davno prošlo vreme – neko će reći. Jeste, ali ovoj zemlji i njenom sve starijem stanovništvu nema izlaska iz krize, boljeg i bogatijeg života bez većeg broja zaposlenih i to ne bilo gde – već u industriji, a Fijat je samo jedan.