Ka dvostranačkom sistemu

U suštini, u političkom smislu, sve države sveta imaju jednu ili dve političke partije. Pod suštinskim viđenjem podrazumevam stanje u kome su prevaziđene podele na mnogobrojne stranke koje se razlikuju po stvarima nebitnim za prosperitet države.

U zemljama koje, trenutno, imaju veći broj političkih partija, političku podelu najčešće izazivaju netolerantnost lidera, višestruki finansijski interesi "donatora", nerealne političko-egzistencijalne ambicije grupa... Sve te zemlje spadaju u one koje nazivamo "parlamentarnim demokratijama". Jednopartijske države su, jasno je, nedemokratske i parlament samo ispunjava formu. Naravno, ispunjavanje forme može biti i fingiranje višepartijskog sistema uz policijsko-vojnu zaštitu samo jedne političke partije.

Utisak je da se u Srbiji, u ovoj godini, nazire začetak političke podele na dve partije: jedne okrenute Evropskoj uniji i parlamentarnim demokratijama i druge – koja želi da bude, na neki način, vezana za Rusiju. Ako sam u pravu, na svakom od sledećih izbora, nestajaće partije koje se upinju da pređu cenzus ili čija je propaganda ("program") slična nekoj većoj partiji. Nije to loše za Srbiju i njene glasače.

Srbija je mala država sa velikim problemima i bujnim patriotskim emocijama. Čekaju je mnoge frustracije zbog "državotvornih" i ekonomskih nedaća. Nije moguće biti veliki patriota i čuvati državne granice, ili obezbediti dobar ekonomski razvoj, bez oslonca na neku veliku silu, a svaki oslonac ima svoju cenu. Nju moraju da plate svi stanovnici Srbije, a kada se nešto plaća mora se dobro znati kvalitet ponude. Ta "ponuda" je suština odluke svakog birača na izborima i dobro je što će ona biti znatno pojednostavljena i dostupna svim glasačima bez zamagljivanja, kada budu postojale samo dve bitne opcije. A koje su te opcije?

Rusija je velika sila sa moćnim vojnim potencijalom. Bila je ugrožena zbog neadekvatne ekonomske snage i relativno niskog životnog standarda svojih stanovnika. U trendu je brzog razvoja i velikog političkog previranja zbog tihog sukoba nosilaca političke vlasti i naraslog kapitala. Njen privredni razvoj uslovljen je investicijama, a interni kapital nije dovoljan i nije dovoljno raspoloživ za brzi ulazak u krug ekonomskih velesila. Dakle, Rusija kao zaštitnik drugih država, nema velikih kapaciteta za oporavak tuđih ekonomija.

Evropska unija ima ogromnu potencijalnu i raspoloživu ekonomsku snagu. Zagovornik je i realizator ličnih i porodičnih prava. Ima mogućnosti za izvoz kapitala i tehnoloških resursa. Svetski politički uticaj (Ujedinjene nacije ili van njih) nije adekvatan njenoj ekonomskoj snazi zbog vojne zavisnosti od SAD. Zaštitna moć Evropske unije, kada je u pitanju neka mala država, na primer Srbija, zavisi i od interesa SAD.

Šta bi mala Srbija mogla da očekuje od pomenutih zaštitnika?

Od Rusije – snažno razumevanje za nacionalno osećanje i teritorijalni integritet (nepovredivost granica), povlašćene cene energenata i političku podršku u međunarodnim razmerama. Ovo treće može biti efikasno samo u okvirima Ujedinjenih nacija. Nažalost, niz akcija narušavanja integriteta država odvijalo se van ove institucije uz vojnu silu kojoj Rusija nije mogla da se efikasno suprotstavi. Izuzetak bi možda bio samo u okviru državnih granica Rusije.

Evropska unija je već oprobani zaštitnik u Evropi, naravno uz poznata pravila igre. U njoj se ne cene patriotska osećanja Srbije, kada su u pitanju Kosovo i Metohija. Oni čak smatraju da Srbija nije platila punu cenu svih nevolja koje je izazvala vlast u njoj u prošloj deceniji, u samoj Pokrajini i van nje.

Da se vratimo srpskim biračima. Kada postoje dve opcije, dve partije, dve mogućnosti – izbor je lakši, ali nije lak. Srbi moraju konačno da se punim kapacitetom opredele (uprošćeno, ali bitno) između dve opcije. Prva: bolji život i veća porodična i lična sigurnost, uz gubitak realnog državnog uticaja u južnoj Pokrajini i druga: borba za Pokrajinu, lošiji životni standard i neizvesna lična prava.