Inspirativna Slovačka

Odgovor na pitanje šta Srbija kao novi kandidat može da nauči od drugih, bivših i sadašnjih kandidata za članstvo u EU, ima različite dimenzije. Neke su tehničke, neke političke, neke spoljašnje, neke unutrašnje. Neke i ,,filozofske” jer svode se na to da ,,svak mora sam da nauči da hoda”. Što će reći da svaka država ima svoje specifične uslove u kojima sama treba da se izbori za željeni cilj.

Autori u našoj seriji su zato pomenuli Kipar. Kažu, slučaj Kipra je, kad je reč o kandidaturi, sličan srpskom slučaju: obe države imaju problem nerešenih granica, i Srbija bi mogla da prouči iskustva Kipra o tome kako je jedna zemlja sa spornim državnom teritorijom uspela ne samo da savlada ,,kandidatsku obuku” i postane član (uskoro i predsedavajući) EU. Da li to znači da će i Srbiji, s problemom Kosova u rukama, članice unije jednostavno izglasati članstvo? U tome i jeste ta specifičnost Srbije. Mihailo Crnobrnja kaže da su slučaj Kipra i naš slučaj gotovo neuporedivi jer nezavisno Kosovo su priznale 22 članice unije, a tursku podelu Kipra nijedna.

Prema tome: čemu Srbija treba da se nada u svom pohodu na kandidaturu kad nema nameru da, ,,od sada do večnosti”, prizna nezavisnost Kosova, a za članstvo joj je neophodna saglasnost zemalja koje su Kosovo priznale?

Predrag Simić je u vezi s tim izneo jedno zanimljivo zapažanje. On pominje iskustva drugih koja pokazuju da je vreme približavanja članstvu ujedno i vreme u kojem se nudi najviše mogućnosti za rešavanje spornih etničkih i teritorijalnih pitanja. Tako je bilo u slučajevima: Irske i Velike Britanije (Severna Irska), Austrije i Italije (Južni Tirol), Švedske i Finske (Olandska ostrva), a nedavno i Slovenije i Hrvatske (granična linija). Ma koliko drukčije, i rešenje za kosovski problem se, možda, može pronaći u tom kandidatskom periodu, s tim što je unija nametnula, u vezi s Kosovom, jednu ,,izlaznu strategiju” koja se zasniva na postepenom rešavanju životnih problema građana sa tog prostora. Što bi moglo u jednom trenutku da umanji i sam problem suvereniteta nad spornom teritorijom.

Druga velika specifičnost srpske kandidature je trenutak u kome je ta kandidatura izglasana. To je vreme najveće krize EU, kad su evroskeptici širom Evrope dobili pravo da iznose najcrnje prognoze u vezi sa sudbinom unije. To je dalo krila i srpskim evroskepticima i zato je u takvim okolnostima veoma teško postići ono što je za ulazak u Evropsku uniju neophodno: političku volju i konsenzus svih partija i organizacija da ,,Evropa nema alternativu” i da se tom cilju mora podrediti većina reformi u društvu. U tome i jeste problem: Srbija zna šta joj valja činiti ali opšte političke volje za promene u tom pravcu ovde nema. Sporost koja je i dosad registrovana na tom srpskom putu ka uniji u velikoj meri se može objasniti time. Jer reforme podrazumevaju odricanje od mnogih stečenih pozicija, monopola i navika, a to je već područje koje zadire u interese pojedinaca, grupa, partija, staleža...

Kad je reč o interesima, kao dva različita primera, u seriji su pomenuta iskustva Slovačke i Bugarske. Slovačka je prvo kasnila sa reformama, a onda je vlada u Bratislavi uspela da uspostavi konsenzus da su reforme za sve prioritet, bez obzira na stranačku pripadnost. Ta orijentacija je Slovačkoj donela ogromne promene ne samo u uređenju države i njenih službi nego i u broju stranih investitora, novootvorenih radnih mesta itd. Primer Bugarske je drukčiji i on pokazuje, recimo, po nerešenom problemu korupcije, kako ne treba raditi ako se želi ozbiljno, punopravno članstvo.

Približavanje Srbije uniji, dakle, zavisi od mnogih faktora izvan Srbije ali i od reformi u Srbiji i dobro bi bilo da i naša buduća vlada, poput one slovačke, uspostavi konsenzus o tome.

Od sutra nova serija: Zašto (ni)je mladima lepše sa kulturom