Sudski raskorak

U Srbiji je moguće da sud, zbog objavljivanja istog teksta, dakle „od slova do slova” a u dve različite novine – jednim niškim i drugim beogradskim, u dva različita sudska postupka, izrekne dve potpuno različite presude.

Tako su autorka spornog teksta, direktor i glavni i odgovorni urednik „Niških novina” odlukom nekadašnjeg opštinskog suda obavezni da solidarno podnosiocu tužbe i njegovoj supruzi zbog „nanošenja duševnog bola i povrede časti i ugleda” isplate čak milion dinara. Zbog istog teksta, iste autorke, objavljenog u beogradskim dnevnim novinama, tužilac je ponovo „presavio tabak” i tužbu podneo istom, Opštinskom sudu u Nišu. Međutim, ovaj put se isti sud, u drugačijem sudskom sastavu, doduše, po zahtevu istog tužioca, zbog istih podataka koji su izneti, oglasio nenadležnim za ovaj spor.

Tako je isto moguće i da prvostepeni sud izrekne izuzetno visoke kazne navijačima Partizana za koje je utvrdio da su odgovorni za smrt Francuza Brisa Tatona, a da ih drugostepeni prepolovi. Moguće je i da maksimalna kazna izrečena Bojanu Horvatinu za ubistvo navijača Rada Bojana Majića, takođe, u žalbenom postupku bude prepolovljena…

Posle Francuske revolucije, da bi ograničile praksu diskrecionog suđenja koje su sprovodile sudije koje su sudijsku funkciju kupovale od kralja, zakonom je bila ustanovljena precizna kazna za svako krivično delo. Praksa da je sudija bio samo „glas zakonodavca” brzo je napuštena jer je rađala velike nepravde.

Jasno je da sudija treba da ima dovoljno mogućnosti da izrečenu kaznu prilagodi okolnostima slučaja i cilju kažnjavanja. Ali, da bi sistem bio pravičan, a zakon jednak za sve, potrebno je da sudije imaju dobar uvid kako u sličnim slučajevima presuđuju druge njihove kolege.

U našoj zemlji, međutim, ne postoji ujednačena sudska praksa. To je, pre nekoliko dana, potvrdila i Nata Mesarović, predsednica Vrhovnog kasacionog suda.

– Zbog velike razlike u izrečenim kaznama, mora da se utvrdi koji sudovi greše, prvostepeni ili apelacioni, jer se na isto činjenično stanje u predmetu izriču drastično različite kazne. Ujednačavanjem prakse biće prevaziđene razlike – rekla je ona.

Očigledno je zaboravljeno da su sudije nekadašnjeg Vrhovnog suda, do sredine devedesetih godina prošlog veka, imale ustaljenu praksu, barem jednom godišnje da analiziraju sudske odluke za određena krivična dela, i da utvrde da li postoje i kolika i kakva odstupanja u kaznama. Bilo je normalno razmenjivanje zapažanja sa sudijama nižih sudova da bi se tako ujednačila sudska praksa.

Sada apelacioni sudovi, kojih je četiri u Srbiji, po pravilu, stavljaju tačku na predmete, bez uvida u praksu ostalih sudova. Zato je neminovno da se vratimo unazad, na staru dobru praksu. Zadatak Vrhovnog kasacionog suda je da nađe način i da postavi zakonski okvir koji bi sudijama „onemogućio” takve raskorake o kojima bruji čitava Srbija.