Večni grad severa

U prestonicu Ukrajine koju Ukrajinci zovu Kijiv, stižemo u maju, kada je, kažu, najlepše. Jedan od najzelenijih gradova planete, sa više od 2,5 miliona stanovnika, i nas očarava bojama i opija mirisima ruža i jorgovana koji se šire iz botaničkih bašti (dve), parkova (Vladimirski, Ševčenkovski, Puškinski, Zoopark i dr.), avenija, vrtova. Glavnu arteriju grada, Kreščatik, nežni luk belih klasičnih zdanja, ukrašavaju gusti drvoredi divljeg kestena posutih, kao pena, rascvetalim belim cvetovima.

Kijev je moderna svetska metropola, ali i sa nacionalnim identitetom koji s vremena na vreme blesne: u likovima bucmastih "matrojški" (sklopivih lutkica od drveta), nakitu od jantara (ćilibara), bakrorezima, porculanskim servisima, čistoj svili, pamučnim i lanenim tkaninama, samovarima, balalajkom i kobzom – žičanim narodnim instrumentima.

Sjaj davnih vremena, pre svega Kijevske Rusije, živo je prisutan. Kao i svaki bajkoviti grad, Kijev je ponikao na sedam bregova i zato ga je Balzak nazvao večnim gradom, Rimom severa.

Prati ga legenda o trojici braće i sestri, koji su se čamcem zaustavili na obali Dnjepra, sagradili grad i po najstarijem bratu Kiju dali mu ime Kijev. Njegov nastanak vezuje se za 482. godinu: ujedinjujući istočnoslovenska plemena u jednu državu, knez Oljeg ga je nazvao – "majkom gradova ruskih", knez Vladimir krstio je svoj narod u pravoslavnu veru 988, Jaroslav Mudri mu u 12. veku podario čuveni zakon "Ruska pravda", otvorio na ulazu u grad Zlatne vratnice, sagradio veličanstveni Sofijski sabor i uzdigao ga do Svetog grada ili drugog Jerusalima, prvog suparnika Carigrada po ekonomskoj moći i kulturnom dometu. Kroz Kijev je nekada prolazio jedini put od Varjaga do Greka (od vikinga do Grka), a Kijevska kneževina prostirala se od Baltičkog do Crnog mora. Kraj je doživela u mongolsko-tatarskom pohodu, 1238. godine, kada su se sačuvala samo neka zdanja među kojima i Sofijski sabor.

Na slavno vreme Kijevske Rusije podseća i Kijevsko-pečerska lavra koja se prostire na desnoj obali reke Dnjepar (ukr. Dnjipro) na prostoru od 28 hektara. Građena je od 9. do 12. veka ali je više puta stradala u pogromima i požarima. U celosti je obnovljena i ima devet hramova od kojih se posebno ističu Uspenski i Trapezni, kao i veliki zvonik Lavre. Pod zemljom se nalazi više od 500 metara koridora sa moštima mnogih svetaca za koje se smatra da imaju isceliteljska svojstva.

Kijev ima 79 muzeja, 32 pozorišta, 32 bioskopa, 913 biblioteka, 29 stadiona, 43 bazena, 636 sportskih hala, 1.200 raznih sportskih objekata, 55 hotela, 147 restorana, 888 različitih klubova... i više od 120 hramova među kojima su Mihajlovski i Vidubicki manastir, Sofijski i Vladimirski sabor, Andrejevska i Kirilovska crkva. Kijevljani su 1999. godine, tragične po srpski narod, u delu grada Terjomki podigli crkvu posvećenu Svetom Savi Srpskom.

Posebno su lepe obale Dnjepra, delom preuređene u peskovite i čiste plaže, a delom ostavljene kao netaknuta priroda. Reka je veoma bogata ribom. Priuštili smo sebi vožnju Dnjeprom. Neobično je to što se grad od zelenila skoro ne vidi. Ističu se jedino Veliki zvonik Lavre, monumentalni spomenik Mat – rodina (majka – domovina) i Slavoluk u čast ujedinjenja Ukrajine sa Rusijom. Brodom se može ploviti i do Crnoga mora, a organizuju se i kraći izleti do okolnih mesta. Među njima je i Kanev, rodno mesto i večno počivalište najistaknutijeg ukrajinskog pisca, slikara i revolucionara, tvorca ukrajinskog pravopisa Tarasa Ševčenka.

Svoje Isakoviče Miloš Crnjanski je doveo do obala Dnjepra, u deo grada zvani Podol. Srpski se i danas čuje u tom kraju, u restoranu "011". Tu se mogu naručiti naši, ali i ukrajinski specijaliteti: piroški, varenički, blini, pampuški (jela od testa sa nadevima), veoma ukusan ukrajinski boršč (glumac Ivan Sabeljtas priprema ga od 22 sastojka!), kotleti od ribe i mesa sa prilozima od povrća. Za ljubitelje žestokih pića čini se da ne postoji ništa žešće od garilke s percem – odnosno votke sa ljutom papričicom! Za nostalgičare još je u opticaju "sovjetskoje šampanjskoje", šampanjac koji je preživeo zahvaljujući pitkom ukusu.

Gradski saobraćaj je besprekoran; velika prednost je i metro sa više od 50 stanica – umetnički osmišljenih, mozaicima (Zolotije vorota), ili skulpturama (Univerzitetskaja) – savršeno čist, s vozovima u sekundu tačnim.

I na kraju – čista petica (i na fakultetima najviša ocena) za neprekidnu iskrenu srdačnost i brigu da nam se ugodi. Pevamo na kraju staru ukrajinsku pesmu: "Jihav kozak za Dunaj, skazav divčino proščaj" – o kozaku koji se oprašta od devojke i odlazi preko Dunava. Zatim ih učimo – "Tamo daleko" za koju zbilja nije potreban prevod jer se reči uz neznatnu izmenu poklapaju.

Pa, stvarno, ima neka tajna veza – među Slovenima!

Ljiljana Pantelić-Novaković
Viktor Novaković
Beograd