Martovski fenomen

Mart nam je prošao u kalendarskom fenomenu: u znaku 6. maja. U borbi svetog Đorđa sa aždahom, i obrnuto.

Vlast je mlako pokušavala da sebi doda svetački oreol: da je bila skromna, vredna i poštena, i sama ne verujući makar u najmanje dva od ta tri. Đavolski je pokušavala da nas ubedi kako nas vodi u raj, i da je sve osim raja pakao.

S druge strane, opozicija je, već po oprobanom maniru, opisivala vlast kao stoglavu aždaju, a sebe kao svece spasitelje naroda od te pošasti. Sad i jedan deo opozicije hoće u raj, ali pod svojim vođstvom, dok drugi deo hoće da nas povede istočno od raja. Jedan trgovački pomoćnik ozbiljnog lidera, sa doduše neozbiljnim brojem članova, gromko je poručivao: Srbija mora biti neutralna, majke mi Rusije!

Vlast se konačno setila da nas više ne ubeđuje kako živimo u blagostanju, samo to ne primećujemo. I ona se, onako svetački i pokajnički, osvrnula na protekle četiri godine, a onda se uspravila i zagrmela kako će sledeće četiri biti to blagostanje. I nemojte, kao u basni o vuku i gusanu, da sičete na sveca.

Opozicija, na užas zaštitnika životinja, poziva na ubistvo aždaje i bacanje na đubrište istorije. A onda ćemo od aždajine kože da pravimo i opanke, i kožuhe, i imaćemo grejanje iz njene čeljusti... A ako meso nije za ljudsku upotrebu, štrajkovaćemo glađu. Ali, pošteno.

Da li će aždaja da postane svetac ili će svetac da postane aždaja, ne zna se. Svi očekuju taj preokret baš 6. maja. Dotle, lebdimo. Ništa nije izvedeno do kraja, što je pokazao i ovaj mart.

U stvari, neće se znati ništa još stotinu martova, jer Srbi glavinjaju između kojekude i činišvoliko.