Koalici(taci)ja

Ništa ne prolazi brže od poverenja naroda. Ovu konvencionalnu mudrost spoznali su naši političari na sopstvenom iskustvu, jer je većina njih menjala ulogu vlasti i opozicije. U proporcionalnim izbornim sistemima ishod je višepartijski sistem (a ne dvopartijski). U višepartijskim sistemima neminovnost su koalicione vlade. Koalicioni pregovori su važni jer, možda više nego i sami izbori, odlučuju o tome ko će vladati. Jedan broj autora (Dauns, Riker) smatra da je cilj koalicija pre svega dobijanje što više pozicija u vlasti (resora i ministarstava, odnosno portfelja), uz naglašavanje "gvozdenog zakona proporcionalnosti" (De Vinter). Drugi autori (De Svan) ukazuju na značaj programske dimenzije i smatraju da se parlamentarna igra, u stvari, vodi oko određivanja glavne državne politike. Partije se ponekad rukovode jednim, ponekad drugim, a ponekad i jednim i drugim principom ili ciljem.

Ako se za izbore može konstatovati da je, pre svega, reč o odluci građana, formiranje koalicija je stvar političara. Najčešće iza očiju javnosti. U onoj meri u kojoj je oblikovanje vlasti u rukama birača – oni su rekli svoje, kako izlaznošću, tako i raspodelom svojih političkih naklonosti. Građani nemaju mogućnosti da utiču na postizborne koalicije, osim pretnjom da u slučaju pogrešne kombinacije mogu uskratiti podršku na sledećim izborima. Transponovanjem glasova u mandate, preostaje najteži i najneizvesniji deo prevođenja izborne podrške u izvršnu vlast – vladu.

Dva pitanja su bila najveća nedoumica u predizbornoj kampanji. Prvo, sa kim DSS hoće i sa kim neće u koaliciju. I drugo, koga će DS predložiti za mandatara, pogotovu od kada je narodnjačka koalicija izašla sa svojim najboljim kandidatom za tu funkciju. Ovo drugo je u završnici kampanje rešeno, po nekima, možda i po cenu gubitka dva odsto glasova za DS. Ponuda biračima DS sa Đelićem kao kandidatom za premijera dobila je 915.014 glasova, a ponuda DSS-NS da to bude Koštunica dobila je 666.889 glasova. Da se radilo o predsedničkim izborima verovatno bi Koštunica pobedio. Na parlamentarnim izborima odlučuje ne samo ličnost, već i program i ekipa. A kada je reč o ličnosti, DS-ov garant uspeha je Tadić, a ne Đelić. DSS se još uvek nije izjasnio o koaliciji.

Pretpostavlja se da G17 neće praviti problem. DS i DSS su i 2000. pokazali šta za Srbiju znači njihova saradnja i koliko i građane i ove stranke može da košta njihovo međusobno nadmudrivanje i spletkarenje. Pokazalo se da partije koje sticajem raznih okolnosti, a pre svega svojom odlukom, ostanu izvan većih koalicija, bivaju drastično kažnjene: Demokratska stranka – neulaskom u DEPOS, Demokratska stranka Srbije – neulaskom u koaliciju "Zajedno" na lokalnim izborima 1996 (već samo na saveznim) i SPO – neulaskom u DOS 2000. godine.

Osećaj u kojoj se situaciji nalazi Srbija bio je kod birača očigledno naglašen. Očekuje se odgovorno ponašanje političara, da se vidi da li će narod zaista imati onakvu vlast kakvu zaslužuje i za kakvu se izjasnio. Nikome se više ne troši vreme, novac i strpljenje za ponovne izbore, a i glavni aduti su već istrošeni. Ako neko nema sluha za poruke građana iskazane formalnom političkom participacijom – izborima, građanima preostaju neformalni oblici – peticije, protesti, demonstracije, štrajkovi, ali i ponovo apatija i apstinencija.

Koalicije podrazumevaju i pretpostavljaju ustupke i kompromise, a ne apsolutnu vlast i isključivost. Za sada, atmosfera podseća na dečiji program u kojem se kaže: Ja tebi dajem ništa za nešto, a odgovara se kontraponudom, ja tebi dajem neću za hoću! Kako bi se reklo u Alanu Fordu: "Ako kaniš pobediti ne smeš izgubiti"! Koalicija je pre svega aranžman bez gubitnika i dobitnika sa ciljem da, koliko je god moguće, svi budu zadovoljni. Ako se odluke donesu racionalno, stranke će dobiti, a građani Srbije neće izgubiti. U suprotnom, izgubili smo svi!

Docent na Fakultetu političkih nauka