Entuzijazma ima, ali novca...

Da država izdvaja najmanje novca za kulturu, poznata je činjenica. U godini krize, od tog najmanje, izdvaja se još manje. Kultura je kao neko deseto dete za koje su roditelji sigurni da će se samo snaći.

U takvoj situaciji umetnici, kreativci, stvaraoci iz različitih oblasti kulture, motivisani potrebom da nešto za tu kulturu urade i zarade, inicirali su i realizovali razne manifestacije koje su obogatile postojeću kulturnu ponudu Srbije i doprinele, manje ili više, da se dobar glas odavde i malo dalje čuje.

Privatna inicijativa u kulturi Srbije začeta je u protekloj deceniji ovog veka. „Prapočetak” preduzetništva u kulturi, preciznije, u oblasti zabave je Egzit (prve godine obuhvatao je i kulturne sadržaje), koji je za samo nekoliko godina, uz značajne državne dotacije postao institucija. Usledili su Gitar art festival, Noć muzeja, Festival igre, Beogradska nedelja dizajna, Mikser, pozorišni festival Dezire...

Novac se pronalazi na različite načine – neki računaju na masovnost, neki na kotizacije za učešće, na podršku sponzora, inostranih fondacija, kulturnih centara. Grad i republika daju manji deo novca samo za neke manifestacije. Ne postoji precizan podatak u zvaničnim institucijama koliko ima manifestacija koje su privatna inicijativa pojedinaca (ponekad su oni registrovani kao nevladine organizacije).

Poslednjih nekoliko godina pojavljuju se nove manifestacije i međunarodne konferencije, kao što su „Dizajner: autor ili univerzalni vojnik”, festivali „Rezonajt”, „Limit”... Tako se u Srbiji začinje i klica kulturnog turizma.

Najskoriji primer bio je pomenuti Rezonejt festival digitalne i analogne umetnosti, održan sredinom marta u beogradskom Domu omladine. Mladi ljudi na okupu, kakofonija svetskih jezika, uz dvadeset poznatih predavača iz Evrope, Azije i Severnoameričkog kontinenta.

–„Magnetik fild b” je grupa od šestoro ljudi iz Srbije i Engleske, koja se okupila pre oko godinu i po dana i koja stoji iza Rezonajta – objašnjava za naš list Marija Jelisijević, generalni menadžer ovog festivala.

– Inicijativa je potpuno privatna. Kao i želja da trgnemo Beograd. Dom omladine nam je mnogo pomogao, ali ne novčano. Tražili smo od grada Beograda novčanu podršku, ali je nismo dobili.

Jedine ustanove koje su se javile jesu Centar za promociju nauke i Opština Stari grad. Devedeset odsto smo sami obezbedili, od čega je oko šezdeset odsto nabavljeno prodajom karata koje su planule dva meseca pre početka događaja. Bilo je i komercijalnih sponzora, naravno.

Sve ostalo što ja zafalilo dale su naše porodice. Pošto se odmah pokazalo da smo maltene samoodrživi, neverovatno je da nismo prepoznati od grada kao događaj kome treba bar malo pomoći – kaže Marija Jelisijević.

Jedan od najposećenijih kreativnih skupova kod nas je i Beogradska nedelja dizajna.

Manifestacija koja već tradicionalno baštini najinventivnija dostignuća, ideje i umove iz oblasti arhitekture, dizajna i komunikacija, ove godine trebalo bi da se održi sedmi put (od 4. do 10. juna).

Međutim, kako kaže Jovan Jelovac, osnivač i programski direktor, manifestacija je pod znakom pitanja kad god se neka od nogu na kojima se ona drži izmakne. U ovom trenutku poznato je da se jedna već izmakla – novčana podrška republike i grada, koju su putem projekta tražili i za koju im je rečeno da je neće dobiti. Preostaju ambasade, strani kulturni centri, trgovačke komore, komercijalni partneri i kotizacija.

– Mi smo neprofitni, radimo besplatno, ulažemo sopstveni novac, a naši saradnici su osamdeset posto volonteri. Čak i gosti, jer nas cene; često smanjuju honorare za dolazak ili drže predavanja besplatno. Bukvalno se razbolim kad vidim koliku podršku dobijaju Nedelje dizajna u Beču, Stokholmu, Istanbulu, Torinu, Bazelu ili Pragu. Za sve ove godine postojanja s nama se nikada niko nije sreo ni iz jedne institucije etablirane Srbije. Do ove godine, kada smo razgovarali s predstavnicima republike i grada. Iako su rekli da nas uvažavaju, para za nas nema – kaže Jelovac.

On dodaje da je svestan da postoje prioriteti i da ako Muzej savremene umetnosti, za njega lično jedna od najvažnijih institucija, stoji zatvoren već godinama, nije čudna odluka da se ne finansira ništa drugo dok se muzej ne otvori. Međutim, užasna je šteta da Beograd i Srbija izgube jako teško i mukotrpno stečenu poziciju u svetu kreativne industrije.

– Mi volimo sve ostale festivale koje država i grad podržavaju, neke čak u potpunosti, i na njih idemo, ali BDV je jedini koji ima i edukativnu i poslovnu funkciju. Vođenje kulturne politike u gradu nije samo odluka kome iz nenormalno skraćenog budžeta udeliti ponešto. Kreiranje kulturne politike mora da bude pre sveta ozbiljna analiza šta je ko uradio i koliko doprineo, pa da se rangiramo na isti način kako se vrednuju naučni radovi – kaže Jelovac.

Dvehiljadite godine stidljivo je započeo i Gitar art festival (GAF), predstavljajući oko dvadesetak, pre svega domaćih, ali i inostranih gostiju. Ovaj broj popeo se za 12 godina na 60.

„Osnovao sam Gitar art festival 2000. godine iz pedagoških razloga i on je bio, a i sada je namenjen klasičnim gitaristima”, kaže Boško Radojković, pedagog, osnivač i direktor Gitar art festivala i dodaje:

– Znam da je u početku GAF izgledao kao utopija, a u potrazi za sredstvima, od tad pa do danas, pomagale su mi ambasade zemalja učesnica. Svaka je pokrivala honorare umetnika iz svog podneblja, a ja sam obezbeđivao smeštaj, avio-prevoz i salu. Od prvog momenta imao sam stalnu pomoć ministarstava kulture i inostranih poslova, Beograda i opštine Stari grad. U početku su ta sredstva iznosila oko 10 odsto budžeta festivala, a danas je to nekih 20 do 30 odsto – navodi Radojković. Potom dodaje da je ipak bitno preživeti, trajati i preuzeti privatno veliki rizik.

– Recimo 2009. bili smo u minusu, jer je tri nedelje pred početak festivala učešće otkazao glavni sponzor. Kolika se sredstva obezbede od ulaznica? Ako dolazi Sting, priliv je adekvatan, ali nije dovoljan za pokrivanje troškova. Saradnja s ambasadama i participacije učesnika iznose oko 60 do 70 odsto budžeta festivala, ostalo nadomeštamo ulaznicama i sponzorstvom i tu je rizik – ističe direktor GAF-a, podvlačeći da festival nije napravljan da bi bio komercijalan, cilj je prvenstveno dobar program.

Najveća imena gitare, kaže Radojković, su za prethodnih 13 godina svirala u Beogradu, poput Džona Vilijamsa, Lea Brauera, Pepea Romera, Tomija Emanuela, Rozenberg trija, Paka de Lusije, Edina Karamazova, Stinga...