Koliko košta Srbinova reč

Čačak – Sela i gradovi utonuli su ovih dana u veliku, preopširnu i često praznu predizbornu priču koja ne košta ništa, ni pripovedače ni slušaoce. Možda baš zato, ova galama iz zaborava podiže ljude koji su se politikom bavili, ili ona njima, u vreme kad je reč bila skupa. Kad je trebalo imati petlju i spremnost za nekoliko godina boravka u tamnici.

Evo nekoliko zapisa iz čačanskog kraja o tim danima.

Na osam godina zatvora, posle Rezolucije Informbiroa, bio je osuđen Čačanin Ljubo Nešović jer je kao kapetan Udbe odbio da uhapsi svog kuma. Tokom izdržavanja kazne, 1952. godine u Bileći, pošao je u kantinu s namerom da kupi smokve i, ušavši u prodavnicu, gde se zatekao i komandant logora Nikola Bugarčić, razgovetno rekao: „Daj mi pola kila Moskve”. Ni mnogo godina kasnije, dok je bio šef poslovnice „Politike” u Čačku, Nešović nije mogao da objasni kako je došlo do disleksije u poslednjoj reči, kao da je Moskvu pomenula neka druga pamet, a ne njegova. Sledećeg dana bio je na raportu kod upravnika koji mu, verovatno zbog zemljačke linije, nije otežavao ionako bezizlaznu situaciju.

Milorad Mišković iz Gornje Gorevnice kod Čačka dobio je četiri godine zatvora od Vojnog suda u Zagrebu jer je kao stariji vodnik Jugoslovenske armije, pred jednim poručnikom govorio da se „Srbija nikada ne bi oslobodila bez Crvene armije” i da se „socijalizam u našoj zemlji suviše brzo izgrađuje, i to na štetu naroda”. Na dnu presude, izrečene marta 1950. godine, stoji da je obrazloženje „izostavljeno kao nepotrebno”. Miškovića je pre pet godina rehabilitovao Okružni sud u Čačku.

Trideset dana u zatvoru ležao je, osamdesetih godina, starac iz jednog podjeličkog sela po prezimenu Živković, jer je u socijalističkoj Srbiji počinio delo „veličanja ličnosti kralja”. Pred seoskom prodavnicom, uz pivo, pevao je: „Kralju Pero, bog te j..., što ne dođe kad si trebô”. Iz sadržaja se vidi da nije veličao monarha, već ga je u stvari psovao, ali su u policiji rekli da nisu imali drugi član pod koji bi ga podveli.

Čačanski kotlar Miloš Kuvekalović bio je osuđen na dvadeset dana zatvora jer je, sedeći u lokalnoj kafani „Pariz”, hvalio Francuze i njihovu državu. Društvo za stolom zamerilo mu je što po dobru ne pominje i Tita, ali je Miloš odbrusio: „Što, sigurno mi treba za žiranta?”

Petnaest dana zatvora dobio je novinar „Ilustrovane Politike” Bogosav Marjanović Boca, koji je zbog toga neraspoložen došao u Guču, na jedan Sabor trubača odakle je redovno izveštavao. Rečenu kaznu, ima tome četvrt veka, odmerio je sud u Valjevu, kojem nije bilo teško da mu nađe greh. Bogosav je u kafani često pominjao četnički kongres u selu Ba, ali kroz izjavu nekog sagovornika koji mu je navodno rekao: „Da su naši pobedili, sad bi Ba bilo Jajce”. Marjanović se, pride, zamerio i na lokalnom planu jer je u jednom tekstu napisao: „Škola u Ljigu ima osam, a svi rukovodioci u opštini samo četiri razreda zajedno”.

Tako je, s godinama, padala cena za tešku reč i stigli smo do rasprodaje. Ne košta ništa. Zbog toga su se pobunili jedino aforističari, strahujući da će ostati bez hleba i slave. Jedan mudroslov te vrste još pre 16 godina napisao je sledeći aforizam: „Ne sviđa mi se sistem u kojem mogu da kažem svašta i da me to ne košta ništa. Hoću, brate, da me košta”.