Evo „leti" tesar sa nebesa

Čačak – Vasilije Radojičić je prošle godine na Zlatiboru pao s krova, ali to neće biti i poslednji put da se uzvere na vrh kuće. – Opet ću da se penjem. Evo, sad imam ponudu da radim u Rusiji, samo se bojim da mi tamo ne ispadne kuk, a ko zna da li oni umeju da ga nameste – kaže Radojičić za „Politiku“.

Čovek koji je celog života bio tesar broji penzionerske dane u čačanskom naselju Kulinovačko polje, i vida rane od najnovijeg prizemljenja „s nebesa”. S krovova je, veli, padao tačno šest puta i seća se svakog svog leta. – Prvi put pao sam u Ježevici sa tri metra visine i povredio koleno desne noge. Bilo je pomrzlo, noga se omakla. Drugog puta sleteo sam u Zablaću, takođe sa tri metra, i uganuo levu ruku. Treći pad dogodio se na Topalovom brdu, isto sa tri metra, tada sam povredio peti pršljen.

Uspomene na četvrti pad doneo je sa Crnog mora. – Radili smo na gradilištu u Sočiju i glavačke sam sleteo na beton sa rogova visokih 3,5 metra. Rasekao sam glavu, povredio četvrti, peti, šesti i sedmi pršljen, desnu nogu u kolenu i levu ruku. Proveo sam 45 dana u gipsu, tamo u Rusiji, i još 16 meseci na bolovanju, kod kuće.

U poznu jesen 2009. godine otišao je u penziju sa 40 godina i 25 dana radnog staža, ali i nastavio da kroji i sklapa krovove. I da pada. – Peti put pao sam 2010. godine u Banjalučkoj ulici u Čačku, sa četiri metra visine na beton. Padao sam zajedno sa motorkom, ona je odletela na jednu a ja na drugu stranu, tada sam povredio kukove. Šesti pad usledio je prošle godine na Zlatiboru, sa skele visoke četiri metra. Posle toga, 10. novembra, morao sam da operišem desni kuk, ali je doktor Mile Milošević rekao da ću se brzo oporaviti.

Leteći Vasilije, obnovljen i oran za penjanje na novi krov, nijednom se nije požalio da mu je hleb bio gorak. O svom opasnom, a često potcenjenom zanatu, pripoveda sa nadahnućem: – U Rusiji smo pokrivali jedan magacin od 102 metra sa 12, i svi rogovi bili su od presovane bukovine. Nije smeo da ostane trag nikakvog čekića ili udarca, morali smo sve rukama da sastavimo, i ostala je da se vidi samo veoma tanka linija na mestu gde se spajaju rogovi.

U posao na Zlatiboru, prošle jeseni, ušao je za nadnicu od 30 evra ali je gazda, videvši Vasilija kako svojski radi, sam odlučio da podigne na 35. Najveći višak, međutim, Radojičić je dobio daleke 1974. godine kad se, kao tesar beogradske „Mostogradnje“, dobrovoljno javio da pređe ambis na jednoj nozi. – Završavali smo most preko Dunava kod Beške i ostalo je još 12 metara između dva luka da bi se sastavio. Na toj visini, 44 metra iznad reke, postavili smo jednu metalnu rešetku, široku 15 centimetara, i tako sam sa beogradske strane prešao na novosadsku, uzeo jedan merni instrument koji nam je bio potreban, i vratio se. Nijednom nisam pogledao u vodu, ali se nisam ni plašio. Direktor mi je, za nagradu, dao celu moju režijsku platu, koja je tada iznosila 328.000 dinara.

Radni vek počeo je 1969. godine u „Montažnom preduzeću Sarajevo“, nastavio u „Sekciji za puteve“ iz Guče i već godinu kasnije prešao u „Mostogradnju“. Posle završetka mosta kod Beške postao je radnik čačanske „Hidrogradnje“ odakle je 1993. otišao u preduzeće „Ratko Mitrović“, takođe u svom gradu. Kao deo tog kolektiva radio je deset godina u Sočiju, a zatim još godinu i po u drugom ruskom gradu, Permu, u Uralskoj oblasti .– Padao sam, ali sam se nekako dočekivao, vadio i stalno vraćao. Zato sam od kolega dobio nadimak Đavo.

Gvozden Otašević