Buš(ne) čarape i druge pukotine

Danas je, ovako sa strane posmatrano, veoma teško videti bilo kakvu korist od Svetske banke, pogotovo kada na njenom vrhu sedi čovek poput Pola Volfovica. Taj glavni arhitekta iračkog rata, osim što ne krpi čarape, poznat je i po tome što simultano i definiše i krši pravila o korupciji i sukobu interesa. Što god nadalje da uradi u životu, stanovnici planete Zemlje pamtiće ga po tome što je po dolasku u Svetsku banku svojoj dugogodišnjoj prijateljici izdejstvovao godišnju platu od skoro dvesta hiljada dolara, a posle toga odbio da se povuče. Blizak Džordžu Bušu, koji ga je i imenovao na ovu funkciju i koji sada, u jeku skandala, ne dozvoljava njegovu smenu. Stoga je moguće da Volfovic preživi ovaj skandal, mada sumnjam da bi to sama Banka podnela bez velikih oštećenja.

Ali ostaje pitanje – šta, recimo, ako Volfovica zameni neka prikladnija osoba? Recimo, već se pominju imena sjajnog Stenlija Fišera ili dvojice bivših funkcionera Banke, odličnog Kemala Derviša i kontroverznog Marka Malolha Brauna, poslednjih dana najviše pominjanog po bliskom prijateljstvu sa Džordžom Sorosom, u čijem stanu živi (kaže da mu plaća kiriju) kao i po bliskim vezama sa Blerovim naslednikom, Gordonom Braunom. Ja glasam za Stena Fišera, bivšeg zamenika direktora MMF-a i pisca najkomplikovanijih i (koliko sam ukapirala) verovatno najpametnijih udžbenika makroekonomije. Ali moraćemo Amerikancima da ostavimo pravo da biraju predsednika, osim ako ih neko ne ubedi da je za njih mnogo bolje da zadrže pravo da uplaćuju najveću kvotu, a da obavezu odlučivanja o teškim pitanjima prepuste nama, koji to umemo mnogo bolje.

Mnogo se pukotina u Banci pojavilo pre Volfovica i njegovih bušnih čarapa. Već odavno privatne banke nude kredite pod istim uslovima kao i Svetska banka. Nerazvijene zemlje sve se više oslanjaju na direktne strane investicije, što im omogućava da u zemlji povećaju kapital, znanje i poslovnu kulturu, a da se vlasti pri tome ne zaduže ni za jedan dolar! Uz to, značajno se smanjuje jaz između znanja koja se mogu steći samo na Zapadu i znanja koje mogu pružati lokalni univerziteti, te nerazvijeni sada sve više mogu i sami, bez veoma kvalitetnih kadrova kojima Svetska banka zaista obiluje.

Kakva je onda sudbina Svetske banke, rekla nam je još pre deset godina En Kruger, još jedna od brilijantnih vodećih ljudi Banke, trasirajući tri puta kojima Banka može krenuti. Prvi, koji bi od Svetske banke napravio agenciju koja bi na nekomercijalnim osnovama pružala pomoć najsiromašnijim zemljama, postepeno se povlačeći iz svih drugih poslova. Međutim, nezgoda je u tome što se pokazalo da su državne agencije veoma loši borci protiv siromaštva, a da je njihov doprinos ukupnom smanjenju siromaštva praktično beznačajan. Drugi put za Banku bio bi da zadrži sve svoje klijente, ali da sa komercijalnih pređe sa razvojnih na "mekše" teme, tipa zaštite okoline, ljudskih prava, razvoja radnog zakonodavstva i potpomaganja razvoja civilnog sektora. Ili treće – da se zatvori.

Prethodni direktor, Džim Volfenson, odlučio se za drugu opciju, jer su i prva i treća podrazumevale značajna otpuštanja i turbulencije, što svakako nijedan normalan direktor ne bi sam sebi priredio. Tražeći političku podršku svojim idejama, Volfensonove politike postale su veoma levičarske, najverovatnije stoga što je desnica po završetku hladnog rata izgubila interes da širi uticaj u zemljama koje su ionako same počele da hrle udesno. U politici Svetske banke tako su pobedile ideje veoma udaljene od ideja liberalnog kapitalizma i slobodnog tržišta. Njihov učinak je teško meriti, jer levičari obično vrlo široko definišu i ciljeve i sredstva. Ono što je merljivo jeste da su najsiromašniji ostali tamo gde su bili, a da su napredovali samo oni koji su išli "desnim kolosekom", što ozbiljno osporava valjanost politike koju je Banka vodila.

A onda je došao Volfovic i dodao onu pukotinu kroz koju se jasno vidi kako su prva dva puta zatvorena, te da preostaje samo onaj put koji vodi njenom zatvaranju. A liberalan savet, kakav su eksperti Svetske banke decenijama davali drugima koji bi se našli u sličnoj poziciji, bio bi: ili se reformišite, ovog puta iz temelja, ili – katanac!