Istrage umesto parada

"Ne plačite za mrtvijem niti ga žalite;
nego plačite za onijem koji odlazi, jer se
neće više vratiti niti će vidjeti svoje postojbine".

Citatom iz Knjige proroka Jeremije, grupa nezavisnih istražitelja, koji su šest meseci analizirali političke i vojne dimenzije prošlogodišnje operacije Izraela u Libanu, poslala je poruku čiji eho preti političkoj budućnosti premijera Ehuda Olmerta i, posle rata u Libanu, otvara bitku za Izrael.

Nezavisna vladina komisija bivšeg sudije dr Elijahu Vinograda došla je do zaključka da su premijer, ministar odbrane i načelnik Generalštaba najodgovorniji za "ozbiljne promašaje" i "nekompetentnu" pripremu i rukovođenje prvih pet dana rata.

Biblijske reči tu su da nagnaju na razmišljanje sve one koji žive sa iluzijom nepobedivosti, olako se, neuko i bez plana oslanjajući na silu. Na žalost, ponovo se pokazuje da svet naseljavaju političari nespremni da uče iz istorije. Izraelski premijer i američki potpredsednik pripadaju toj kategoriji.

Olmert sada svu odgovornost svaljuje na armiju. Odbacuje poziv šefa diplomatije da se povuče (Cipi Livni je podržavala rat, ali je izveštaj ne pominje), ignoriše masovni protest u Tel Avivu i beži od istine poput izraelske ambasadorke koja se ljutila na potpisnikove izveštaje iz Libana koji su svedočili o prekomernoj upotrebi sile i iznenađenju što armija koja je efikasno pobeđivala arapske vojske ne uspeva da se izbori sa milicijom Hezbolaha.

Uspešni ratovi ne završavaju se istragama, već pobedničkim paradama. Ne samo da Izrael nije vojno slomio šiitsku miliciju ili je sprečio da ispali 4.000 raketa na Izrael, već je u ratu koji je odneo 1.400 civilnih života i brutalnim bombardovanjima sravnio jug Libana i Bejruta a milion ljudi oterao u izbeglištvo.

Iole obavešteni znali su na početku rata ono što bi Olmert sada da izbegne: da sindikalista na mestu ministra odbrane Amir Perec nema iskustvo i da je tadašnji načelnik Generalštaba Dan Haluc zagovornik Bušovog recepta rata protiv terorizma. Nešto nije valjalo u konceptu komandovanja i kontrole, priznaje Olmert koji kao da nije učestvovao u odluci da se krene u invaziju pošto su šiiti oteli dvojicu izraelskih vojnika.

Naravno da nije valjalo. Američki model brutalnog razaranja iz vazduha doživljava fijasko od Kandahara do Faludže. Načeo je i izraelsku vojnu reputaciju. Podjednako loše bilo je i na zemlji: u poslednjih 24 časa rata hezbolasi su ubili 30 izraelskih vojnika označavajući kraj kopnene ofanzive koju je Olmert najavljivao sa pompom poput Buša kada je pre četiri godine proglasio "ispunjenu misiju".

Biće da su svi promašeni ratovi slični, svi njihovi političari slični, pa i sve analize takvih ratova slične.

Izraelska reagovanja na Olmertov menadžment libanskog rata prepoznatljivo su bliska sve oštrijem protivljenju američkog Kongresa i javnosti Bušovom ratu u Iraku. Izveštaj izraelske komisije šalje istu poruku kao i nedavno objavljena knjiga bivšeg direktora CIA u kojoj Džordž Tenet, poput sudije Vinograda, tvrdi da "nikada nije bilo ozbiljne debate" ili "značajne rasprave" pre odluke o invaziji Iraka 2003.

Tu je onda i sličnost premijera Olmerta i potpredsednika Dika Čejnija koji, podrazumeva se u predsednikovo ime, glatko odbacuje Tenetove navode kao da se ne radi o bivšem prvom Bušovom obaveštajcu. Prikrivanje neuspeha je, tamo gde javnost može da pritisne sopstvene političare, na sreću privremeno. Otuda istraga u Jerusalimu, kongresna saslušanja u Vašingtonu.

Vinogradovo otkriće pružilo je Olmertu priliku da od političara postane državnik, ali šansa je ostala pokopana ispod brežuljaka libanskog juga. David Ben Gurion je sličnu grešku učinio priključujući se napadu na Egipat 1956, ali tada nisu postojale nezavisne komisije koju je imenovala vlada – potvrda zrele demokratije.

Drugi libanski rat preti izraelskom premijeru ličnim debaklom. Pitanje je da li će krajem meseca preživeti glasanje ljutitih članova njegove partije Kadima. Šiitska milicija kojoj je groteskno obećavao da će je zbrisati, preti da ga uništi. Jedino može da ga spase činjenica da birači nisu sigurni ima li boljeg ko bi mogao da ga nasledi.

Izraelci su u prilici da iz Vinogradovog izveštaja nauče istu lekciju koju uče Amerikanci povodom Iraka: uspešni lideri odluke o ulasku u rat ne donose euforično obmanjujući sebe i druge, već na osnovu realnih procena i konsultacija.