Tajkuni uništili novinarstvo

Od našeg specijalnog izveštača

Oksford – Povod za vruće veče u knjižari „Voterstons” u centru Oksforda, pre neki dan, nije potpuno literarni. Nova knjiga Nika Koena, jednog od najubojitijih britanskih kolumnista, „Ne možete da pročitate ovu knjigu” (u originalu „You can’t read this book”) sa podnaslovom „Cenzura u eri sloboda”, uzbudila je akademske krugove i naterala ih da ispitaju uljuljkujući mit: da žive u vremenu bezgraničnih sloboda, bar kada je o zapadnoj civilizaciji reč.

Koen upravo tvrdi suprotno u svom publicističkom delu koje je pobralo mnogo kritičarskih pohvala i u Londonu i sa druge strane Atlantika, u SAD i Kanadi.

– Pored tradicionalnih protivnika slobodne reči i nezavisnog mišljenja, u koje spadaju religiozni fanatici, kulturološki klanovi, i ideološki ekstremisti, danas se pobornicima cenzure pridružuje belosvetska oligarhija i svemoćne korporacije – kaže za „Politiku” Nik Koen.

Primera ima na pretek. Koen ih detaljno analizira u svojoj knjizi: „Danas u zapadnom (post)modernom društvu kritikuješ političare bez većih problema. Tvituj, fejsuj, tekstuj, nikom ništa. Ali kad nogom kročiš na svoje radno mesto, najbolje je da staviš flaster na usta. Tu su na delu drakonski zakoni apsolutne diktature. Bilo da radiš u državnoj bilo u privatnoj firmi, progovoriš li nešto protiv šefa, gubicima u poslovanju, ili greškama koje štete poreskim obveznicima i javnom interesu, dobićeš najverovatnije otkaz. Gotovo da nema ozbiljnije kompanije koja ne zahteva apsolutnu lojalnost od svojih službenika. A to, kako interpretira menadžment, znači ’ništa ne vidiš, ne čuješ i ne govoriš’.”

Pokušaj da se pozoveš na pravdu i otpočneš proces, tada tek nastaje lični i porodični krah. Jer sasvim sigurno firma će najmiti boljeg advokata, a oni su na takvoj ceni da ih ne bi mogli otplatiti ni praunuci otpuštenog pravednika.

Primer Salmana Ruždija i pretnja smrću koja ga prati već dvadeset godina zbog optužbi da se u „Satanskim stihovima” izruguje islamskoj veri, zastrašio je slobodoumne novinare. Naterao ih je da pregrizu jezik pre nego što se usude da pišu o Alahu. Ali isto su toliko skloni da uključe dugme za samocenzuru kada bi da istražuju korupcijske mahinacije ili kriminalne radnje nekog od oligarha, bez obzira da li on dolazi iz Rusije, Ukrajine, ili je stasao na domaćem britanskom terenu, tvrdi Koen.

London je, zaključuje ovaj pisac sa oksfordskom diplomom, „pravi raj za belosvetske oligarhe”.

Zbog rigoroznih zakona o kažnjavanju klevete ili povrede nečije reputacije, astronomskih odšteta koje se dodeljuju kao naknada „oklevetanim” bogatašima, retko koji novinar će se usuditi da dirne u banku, a još manje u nekog ruskog tajkuna koji ulaže u London, tu kupuje nekretnine, školuje sinove u uglednim školama, provodi se po luksuznim restoranima.

Koen tvrdi da su britanske sudije sa „usađenim aristokratskim predrasudama” prihvatile da nametnu novčane sankcije istraživačkom novinarstvu.

– Kazne su toliko paprene da bi ih teško bilo izdržati i u zlatnim vremenima, a danas kada internet potiskuje medijski biznis, nema šanse da tužbu bilo kog uvređenog tajkuna preživi na nogama.

Zbog još jedne arhaične smicalice bogati parničari obožavaju anglosaksonsko pravo. U britanskom pravosuđu povreda reputacije tretira se kao ugrožavanje lične svojine.

Sve to čini svaku borbu sa tajkunskim golijatima unapred izgubljenom. Jer i pre nego što proces otpočne, medijska ili izdavačka kuća u kojoj si zaposlen će se predati. U pogodbu sa veselim milijarderom spada i javno izvinjenje za klevetu. Zbogom slobodnom novinarstvu ili publicistici.

Da bi se diskusija o cenzuri slušala, valjalo je kartu od četiri funte kupiti unapred. Da nisam tako uradila ne bih mogla da prisustvujem ovoj dragocenoj debati. Na ulazu u „Voterstons” sačekao me je, kao u bioskopu, razvodnik. „Veče je rasprodato”, rekao mi je pre nego što sam mu pokazala kartu. U nevelikoj prodavnici čiji su zidovi krcati knjigama, pedesetak stolica zauzimaju uglavnom sede glave. Poneki student sa beležnicom dolazi po zadatku da skupi građu za seminarski rad. Autor ove dobre knjige je, po sopstvenom priznanju, premoren, već je istog dana govorio u još dve londonske knjižare.

Sve je slično kao u Americi, gde se autor obavezuje izdavaču da će radi bolje prodaje knjige izdržati turneju, govoriti o svom novom delu i na kraju potpisivati svaki primerak. U Americi je bar ulazak u dveri pisane reči besplatan. Ovde, u Starom svetu, knjiga još nije podlegla i vodi ljutu bitku sa internetom, sa neizvesnim krajem. U Oksfordu su papir i štampa i danas na ceni. Kao i čuvena tradicija negovanja slobodne reči i mišljenja. Stoga su akademici i pohrlili u knjižaru kako bi se naoružali knjigama i suprotstavili teroru novca.

Zorana Šuvaković