Nekažnjena tortura

Supruga, ćerka i sin Dušana Lukića, koga su policajci još 1995. godine tokom „obrade” pretukli na smrt, 17 godina su čekali pravdu. A, onda je usledio šok!

Od pravde nije bilo ni „p”, ne kažu to samo Dušanovi srodnici, nego svi koji su saznali epilog ovog maratonskog sudskog postupka: policajci koji su pretukli Dušana nisu kažnjeni zbog smrtonosnog batinanja, već samo za iznudu iskaza. Kazna, po godinu i po dana, a ispod zakonskog minimuma. Okrivljeni policajci ni dana nisu proveli u pritvoru, a postupak protiv trećeg policajca, takođe optuženog, zastareo je još 2005. godine.

Veštaci lekarske struke utvrdili su da su sada pokojnom Dušanu od „policijske obrade” nagnječeni veliki i mali mozak, pluća, srčani mišić, jetra, slezina, creva i da su mu otkazala oba bubrega… Policijsko iživljavanje nije sporio niko od stranaka u postupku. Čak ni branioci okrivljenih policajaca nisu poricali da je Dušan besomučno batinan. Doduše, tvrdili su da optuženi u tome nisu učestvovali… Pa, i da je tako – neko je morao pred sudom da odgovara za iživljavanje nad Dušanom.

Podbacile su mnoge državne institucije. Osnovno pitanje je zašto je sud dozvolio da postupak protiv „čuvara reda” traje čak 17 godina, a tužilaštvo je moralo da se dublje i ozbiljnije pozabavi pravnom kvalifikacijom dela koje se policajcima stavljalo na teret. Ali i MUP koji je, doduše prema nezvaničnim informacijama, bahatim policajcima omogućio da ostanu u službi, pa čak i da napreduju. Čuvari reda i zakona se, poznato je, međusobno štite, bolećivi su „unakrsno”.

Sud, tužilaštvo i policija potvrdili su, na najnegativniji mogući način, da zaista sarađuju u radu. Policija kao da je želela da zataška slučaj, sud da ga što više odugovlači, a tužilaštvo da bahati policajci odgovaraju za što blaže delo. Što bi narod rekao: vrana vrani oči ne vadi. Ne mora da znači, ali, nekako sve ukazuje na to.

Jedina svetla tačka, u 17 godina dugoj golgoti porodice Lukić, čini se bio je sudija kome je predmet u rad dodeljen tek prošle godine. On je, od trenutka kada mu je pripao predmet, učinio izuzetan napor, da posle brojnih opstrukcija, postupak okonča presudom.

Ali, ruku na srce, kazna za nasilne policajce neprimereno je mala. I zašto ispod zakonskog minimuma? Pitanje je i koje su to „posebno olakšavajuće okolnosti” na strani okrivljenih, da bi im sud izrekao kaznu ispod granice propisane zakonom.

Strašno je i da porodica sada pokojnog Dušana Lukića, koji je pretučen samo zato što nije priznao da je učestvovao u krađi automobila za koju se sumnjičio, nema pravo žalbe na izrečenu presudu. Da dovede stvari u red, izgleda, ima još samo tužilaštvo koje ima pravo žalbe. Ono je na redu…

Na potezu su, naravno, i druge relevantne institucije: sud, policija… Došlo je vreme da pokažu da su, zaista, tu da se bore i izbore za pravdu. Bez nasilja, odugovlačenja, zataškavanja i bez umanjenja bilo čije odgovornosti.