O penzionerskom novčaniku

Dođe tako vreme kada je individua – čovek – društveno potpuno nemoćan. Od svih prava koje je imao, ostalo mu je samo jedno ustavom zagarantovano: pravo da na „demokratskim” izborima – glasa! Glasanje je, za mnoge, svojevrsna retrospekcija sopstvenog života. Šta smo, eto, mi, lično, za pet-šest decenija, koliko smo bili Srbiji potrebni, uradili? Mnogi su, zaista, uradili sve što „živi” čovek može i po očekivanju društva treba da uradi: bili odlični đaci, studenti, deca zbog koje roditelje ne boli glava, vredni trudbenici, na kraju penzioneri sa punih 40 godina plaćanja doprinosa i uspešnog rada. Takvi su mnogi lekari, sudije, nastavnici, majstori, oficiri, jednom reči – zaposleni. I šta onda?

E, to ne zavisi više od njih. Od „kolača” kojeg smo svi decenijama mesili, voljom onih „odozgo”, otkidano je onako kako su „oni” hteli. Ko je, na primer, uopšte pitao ulagače u Fond PIO kad su beneficirali čak i pisare po SUP-ovima, provodili kroz razne komisije, za naravno „ja tebi – ti meni”, hiljade lažnih invalidskih penzionera, od tobož viškova u PIO fondu gradili sebi spomenike po banjama, Zlatarima, u Sava – centru i sl. Ko je na tanke jasle PIO fonda privezao izbeglice iz bivše SFRJ, ko je namestio da doktor-profesor, čak akademik Medicinske akademije – hirurg, ima penziju manju od priučenog inspektorčića regionalnog MUP-a... A tek oni „nesrećnici” koji s vrućom parolom „vlasničke transformacije” raskrčmiše budzašto hiljade fabrika, „povezaše” staž prinudno nezaposlenih i opet – sve na grbaču sipljivog PIO fonda! Zato, kad dr prof. otvori svoj penzionerski šlajpik a u njemu se nađe mesečno manje od 500 evra za svih „punih” 40 godina rada (a pre toga gotovo dve decenije „guljenja klupe”!), dođe mu da ga razočarano – baci!

Penzionerska „populacija” danas je, naravno, brojnija od radničke. Ali – ko je krivac za to? Da li oni koji su, prema tadašnjim moralnim, a i svim drugim uslovima, zaista „dali sve od sebe” ili uvek isti, bez obzira na partijske zastave i programe, vlastodršci koji su, koristeći „pučinu jednu grdnu”, uzurpirali pravo i na „nož i na pogaču”. Nažalost – mnogi pravnici i ekonomisti dobro znaju da se prava ne mogu „retrogradno derogirati”. Zašto nam pre svega školovana omladina, „pali” u inostranstvo? Pa zato što, kako Hrvati svojedobno uzvikivahu, neće da njihovim novčanikom raspolažu nečasni, pa i nesposobni.

Doktor nauka, profesor u penziji