Sudbina Kosova i Metohije

Bilo je i ranije prilika, a ima ih sada, kad su se Ujedinjene nacije nalazile, ili se još uvek nalaze, pred teškim ili gotovo nerešivim zadacima (recimo spor Izraela i Arapa), ali čini nam se da sve takve situacije u ovom trenutku premaša problem Kosmeta. Ne zato što je to naš problem, pa nam subjektivna i istorijska sentimentalnost utiču na objektivno sagledavanje i procenjivanje situacije. Uostalom, to je Gordijev čvor pred novom vladom, koja bi svojim što bržim formiranjem, a ne novim izborima, našla pravi način da između Ahtisarijevog predloga i naših želja pronađe modus vivendi koji bi zadovoljio i državu Srbiju i narasle apetite kosmetskih Albanaca.

Nasuprot našoj sentimentalnosti i trenutnoj političkoj nesaglasnosti stranaka koje su ušle u novi parlament, pokušaćemo  činjenicama da obrazložimo redosled mogućnosti ili nemogućnosti rešenja tog problema koji bi zadovoljio sve strane. Prva: nezavisnost Kosmeta. Pojava jedne nove države na Balkanu, etnički očišćene od nacionalnih manjina susednih naroda, predstavljalo bi pravu političku atomsku bombu za ceo ovaj prostor. Čak, i kad ne bi odmah došlo do ujedinjenja dve albanske države u jednu, one bi disciplinovano čekale trenutak kad bi to, sticajem međunarodnih prilika, bilo moguće. Kao pravi nacionalni Pijemont, verovatno bi nastavile posao na pripajanju susednih oblasti naseljenih Albancima.

Demografija protiv demokratije

Prva bi na udaru bila Makedonija, a potom verovatno Republika Crna Gora, koje teško da bi nešto moglo da spase od velikoalbanskih apetita. Pošto su Albanci disciplinovani kao jedan čovek, malo je verovatno da bi im se makedonski etnos mogao suprotstaviti u cilju održanja zajedničke države. Zasad je neizvesno šta bi se dogodilo sa Crnom Gorom, ali ta dva događaja ne bi ostala bez odjeka u Srbiji. To bi mogao da bude signal za pasivan otpor i građansku neposlušnost albanskog stanovništva u Srbiji. Neko je jednom rekao da su Albanci majstori da u tuđoj državi osnuju svoju sopstvenu i učine potpuno nepostojećim ustavni poredak te tuđe države u kojoj su se zatekli. Tako su obesmislili srpsku državnu administraciju i dočepali se Kosmeta još pre nego što su pale natovske bombe i srpska vojska i policija primorane da se povuku Kumanovskim sporazumom.

Apatičan, moralno posustao, opterećen krivicom za genocid i ratne zločine, srpski deo stanovništva na jugu Srbije sam bi se povukao, nemajući poverenja ni u tzv. međunarodnu zajednicu ni u sopstvenu vlast da mu mogu pomoći protiv isprobane i nepogrešive albanske strategije, kojom je dobijena bitka za Kosmet. Nije potrebno da Albanci pripucaju da bi Srbi sa juga, prepušteni sami sebi, počeli da se iseljavaju. Pretpostavljamo da bi tako stvorena nova albanska država, sama ili zajedno sa već postojećom Albanijom, postala leglo Bin Ladenove ekspanzije usmerene ka Evropi. A Bin Ladenov terorizam ide zajedno sa trgovinom narkoticima, jer je to glavni izvor prihoda za nabavku oružja i potkupljivanje uticajnih ljudi u raznim demokratskim zemljama.

U neprestanom, najpre i dugo vremena skrivenom a sad sasvim otvorenom, odmeravanju snaga Evropske unije sa globalističkim planovima SAD, razvile su se evropske ambicije da celu Evropu, za sada bez Rusije, konstituišu kao drugu svetsku silu. Od ekonomske moći svetskih razmera, koju najbolje prikazuje paritet evra koji je ponovo u usponu prema američkom dolaru, ujedinjena Evropa sada želi da postane svetski činilac na političkoj sceni pre nego što se na njoj pojavi Kina. I Balkanu je određeno da kao deo Jugoistočne Evrope uđe u sastav Evropske unije.

Nova albanska država (ako dođe do njenog stvaranja, voljom međunarodne zajednice, a nijedna stalna članica Saveta bezbednosti ne stavi veto!), ne može ostati van Evrope, jer je članstvo u Uniji najsigurniji način kontrole svakog njenog člana. Da li etnički očišćen Kosmet može biti primljen u Evropsku uniju? Nije to jedino pitanje koje muči Stari kontinent. Jedno od njih jeste – da li Evropska unija ima racionalnog interesa da otvori svoje granice jednom vitalnom i demografski superiornom (iako malom) narodu, ali narodu koji nije u izumiranju kao francuski i nemački (prema podacima državnih institucija tih naroda) nego bez premca u demografskoj ekspanziji?

Da li ta nova albanska država uopšte može da izdrži moderno zasnovanu studiju o izvodljivosti, kao uslovu za dalje pregovore?  Da li je Evropi stalo da se "zakiti" još jednim društvenim reliktom rodovsko-mafijaškog tipa u kome nema ni "d" od demokratije, slobode i tolerancije i gde, na primer, najobrazovaniji brat, koji je lekar po profesiji, ne sme ni reči da kaže stranom novinaru, jer je to isključivo pravo starijeg brata koji je potpuno neobrazovan? Na takvim reliktima ne gradi se jedna višenacionalna zajednica koja ljudima garantuje punu slobodu razmene ideja, ljudi i proizvoda.

Okidač za desnicu

Međutim, treba otvoreno reći i jednu drugu stvar, odnosno da niko sa sigurnošću ne može predvideti šta bi raseljavanje Srba iz južnih delova Srbije, gde su Albanci u većini, moglo izazvati u većem delu srpskog naroda. Autor ovih redova, kao i ozbiljni politički analitičari, misli da bi ti događaji lako mogli postati okidač za skretanje biračkog tela u ekstremnu desnicu, a zna se kako desnica rešava stvari. Pretpostavka je da pozdrav Evrope pobedi demokratskih stranaka na tek održanim izborima u Srbiji za Narodnu skupštinu ima i tu vrlo važnu poruku.

Podsećamo da su hrana militarizma i ratova dva sasvim suprotna izvora: blagostanje (za uticajni i moćni sloj društva koji diktira politiku, kakav je slučaj u SAD), ili glad, očajanje i apatija (vajmarska Nemačka).

Oni koji odlučuju o sudbini Kosmeta trebalo bi dobro da razmisle pre nego što donesu konačnu odluku. Oni su, a sa njima i naš narod, zbog vezanih ruku, ali i ne uvek odgovarajućih poteza  naše vlasti, već izgubili prvu rundu: u poznatim martovskim nasrtajima i nasilju šiptarskog stanovništva na Srbe sudionici su otkrili svoju slabost i slabost demokratije uopšte. To je strah da ne pogine nijedan Umnikov vojnik, suzbijajući albanski terorizam, jer to može da utiče na ponašanje birača u zemlji iz koje dolazi, naročito u SAD, pošto očevima niko ne može da objasni zašto bi njihovi sinovi ginuli braneći satanizovane Srbe  od albanske odmazde!

Da li to znači da kraj kosmetske drame nije još na vidiku, ne zato što Srba gotovo i da nema u tom delu Srbije, već stoga što se i sama Evropska unija, ne saopštavajući to javno, plaši da li će sa Albancima sa Kosmeta ući u nove nerešene probleme?  Da li je to razlog što je pre nekoliko dana Parlamentarna skupština Saveta Evrope, iz teksta predložene rezolucije, brisala  paragraf koji govori o nezavisnosti naše južne pokrajine?