Kako doživeti stotu

Koji je tajni recept za dugovečnost i kako proći kroz sve životne uspone i padove, lepe trenutke i probleme govore oni koji su životno iskustvo sakupljali ceo vek – Antonija – Tonka Nikolić i Đura Ignjatović, među najstarijim žiteljima Beograda. Antonija za dva meseca puni 103 godine, a Đura će 22. aprila ući u 102. Proživeli su ratove, izgradnju zemlje, smene političara, modernizaciju, vreme bez mobilnih telefona...

Antonija, najstarija žiteljka Zvezdare, nije očekivala da će dočekati ove godine, ali „povukla je”, kaže, na tetku koja je „dogurala” do 105. O Đuri, vernom stanovniku Vračara, „Politika” je pisala kada je proslavljao stoti rođendan. I tada je rekao da ne vidi ništa neobično u tome što je doživeo stotu: „Dugovečan mora biti čovek koji živi pristojno i ne zanemaruje fiskulturu”.

1. Šta bi omladina trebalo da radi da doživi vaše godine?

2. Kakva je današnja politička scena u odnosu na pre 50, 60, 70… godina?

3. Šta mislite o modernizaciji, mobilnim telefonima, kompjuterima?

4. Kako ste nekada slavili Uskrs?

1. E, to je priča duga ceo vek. Treba solidno da žive, da ne preteruju ni u čemu. Da rade i postupaju smireno, po redu i pravilima. Ne smeju nikada da zapostave fiskulturu. Treba da se druže. Vremena su druga bila, a sada sve funkcioniše na brzinu. Vrednosti su se izgubile, a to uništava čoveka.

Bitno je da, kao i ja, redovno troše med – tri kašike ujutro i tri uveče.

2. Tu temu rado preskačem. To je nebitno. Kapacitetpluća bi me izdao kad bih o tome pričao. Šta o tome, sine, ima da se kaže? Za političare nikada nisam mario. Volim pesnike, poeziju, klasičnu muziku i svoju ženu.

3. Sve je to veliko dangubljenje. Internet me ne interesuje. Učinio je da ljudi ne razumeju jedni druge, a reklo bi se, danas svi sve znaju. Deca ne umeju da se druže. Svi samo telefonima komuniciraju. Sve je automatizovano, pa i emocije i prijateljstva. A mi smo pričali. Viđali se. Šetali, sastajali se i slušali se. Nisu postojali ti mobilni telefoni, a i ne znam što bismo ih koristili. Sve je napravljeno da čoveku bude lagodnije, a opet ljudi ništa ne mogu da stignu.

4. Drukčije je bilo. Momci su na Uskrs odlazili kod devojaka i nosili im parfeme. Parfemisali su ih i tako iskazivali emocije. Išli smo jedni kod drugih da čestitamo praznik. Ostajali bismo po pola sata, pa dalje. Obilazili bismo i po deset domaćinstava u toku dana. Tri dana smo ga slavili. Sada se ljudi ne posećuju, a neki kada dođu ne znaju iz kuće da izađu. Imali smo mere i stila. Nijedan praznik više nema draž. Da se poštuje sveti praznik, ne bi se tada radilo. Ljudi će ići na posao i za Uskrs, kao da je svaki drugi dan, umesto da su sa svojim porodicama.

Antonija – Tonka Nikolić

(/slika2) 

1. Neka zaobiđu alkohol, drogu i kockanje i što više da se druže. Mnogo su nervozni danas. Došlo takvo vreme, nemaju para, posla, gde da izađu... Imam petoro unučadi i dva praunučeta, vidim kako oni žive. Nije kao kada sam ja bila mlada. Organizovali smo zabave i igranke, šetali se Beogradom, nismo ulazili u tramvaj za dve stanice. Devojke se nisu dugo vodale sa mladićima, na vreme su se udavale. Sada ih ostave posle deset godina, a to utiče na zdravlje. Uvek sam se osmehivala, ali dijetu nikada nisam držala, ona uništava današnju mladež. Sve sam jela, pila kafu, ali cigarete nisam ni pogledala.

2. Drukčije se živelo u vreme kralja. Astal je bio pun mesa. Kilogram je na Jovanovoj pijaci koštao dva dinara i nikada nisam brinula šta ću da kuvam kada dođu gosti. Nekako je sve bilo mirnije, opuštenije, sporije se živelo. Ali najbolje u vreme Tita. Fabrike su radile, grad je rastao, ljudi su pevali i pravili pruge, mostove, najsiromašniji sa po petoro dece su svake godine išli na more. Samo slušam političare, znam svakog poimence i oni me iznerviraju. Ništa im ne verujem, 20 godina pričaju isto, samo napadaju jedni druge. Nikako da dočekam da dođe neki novi, mlad i pametan, da povede ovu zemlju.

3. Ne sviđa mi se to. Danas prvog komšiju ne poznajem. A nekada sam, kad nije bilo nikakvih telefona, znala sve poimence od mog Učiteljskog naselja do Cvetkove pijace. Nije bilo televizora i svako veče po nas tridesetak, posle posla, sedelo je u dvorištu, smejali smo se i igrali karte. Na ulicama gotovo da nije bilo automobila i tramvaja, a stalno sam išla u bioskop „Odeon”, „Slavija”. Oni danas, čujem, ni ne postoje.

4. Znalo se – na Veliki četvrtak u dvorište stiže janje, muškarci ga peku na roštilju, a mi žene mesimo gibanicu, gurabije, baklave, oranjaču i makovnjaču. Torte nisu postojale. Svi smo postili na Veliki petak i išli u crkvu, a sada ne mogu da se setim koliko godina nismo tamo bili. Za Uskrs smo išli u Topčider, bilo je puno ljudi.

D. J. S. – Lj. P.