Devet načina da se govori o smrti

Čitajući prethodni roman, „Mrtvo polje”, moglo se naslutiti da je smrt ono što okupira svu književnu pažnju Srđana Srdića. Ko je ovog autora pratio i pre izlaska romana, zna da je Srdić još u periodici objavljivao neke od pripovedaka koje će se kasnije naći u zbirci „Espirando”. I da i one, progovorivši o još po nečemu, zapravo pre svega govore o smrti. Ili „utrnuću” kako sugeriše Srdić naslovom koji u rečniku muzikologije označava zamiranje, izdisanje tona, da bi podnaslov zbirke, „pesme na smrt”, otkrio pravi smisao samog naslova.

Smrt kao motiv, nepresušno je izvorište i ishodište mnogih književnih i umetničkih dela, i Srdić ju je odabrao kao poziciju iz koje se mnogo može reći. To što se smrt prikazuje u različitim pojavnim oblicima u ovim pripovetkama, kao samoubistvo ili kao ubistvo, smrt deteta, smrt usled bolesti ili starosti, kao posledica tuge, nesvesna smrt… jedan je od mogućih načina da se tema sagleda iz različitih uglova. Ali kada se postave pitanja: postoji li ograničen ili beskonačan broj načina na koji se umire, da li je smrt jedna ili se razlikuje i kuda vode priče o smrti, postaje jasno da Srdić samo delimično želi da govori o tim pitanjima. Jer, o smrti se može govoriti na beskonačno mnogo načina. I Srdić bira da o njoj govori kroz intertekstualnost stvarajući veoma suptilne veze sa Bernhardom, Džojsom, Foknerom, Beketom, Manom, antičkom tragedijom... Ova lista nije konačna, već je samo napomena da se u Srdićevim pričama mora tragati za vezama i asocijacijama i da niti jedna priča nije napisana ex nihilo.

Zbirka u celini ima nešto od daha Džojsovih „Dablinaca”, a „Mrtvi” kao najupečatljivije remek-delo ove zbirke, posredstvom „Espiranda” kao da dobija sasvim nove odjeke. U senci smrti sve poprima obrise beznađa, a mali ljudi životare svoje besmislene egzistencije u prljavštini, zagađenosti, isparenjima licemerja i vulgarnosti svake vrste. Kao da se i na Srdića odnose Kišove reči: „Svi smo mi moderni izašli ne iz Džojsovog šinjela, nego iz Džojsovog košmara, iz Džojsovog veličanstvenog poraza.” Za Srdića nema većeg poraza od života u senci smrti. Od saznanja da je život čekaonica smrti.

Međutim, nije Srdić nimalo naivan pripovedač, a da ne bi znao kako nije dovoljno samo odabrati temu. Još je u „Mrtvom polju” bio prepoznat kao pisac kome su intertekstualnost, eksperiment, istraživanje forme i rad na stilu važni barem onoliko koliko i sama tema.

Svaka od devet priča „Espiranda” ispričana je drugačijim jezikom, skrupulozno vodeći računa o tome da se jezički izrazi ne ponavljaju: ispovesti, rašomonijada, glasovi podsvesti, višestruki naratori, fragmentarna zidanica, arhetipske strukture, pažljivo su odabirani narativni modeli u okviru kojih će se ostvarivati pripovesti. Tako da, pored upečatljive analize smrti kao univerzalnog pitanja koje je do sada u srpskoj literaturi retko obrađivano sa toliko snage, u najvažnije odlike Srdićeve proze spada složena struktura gde se diskursi naracije mogu potencijalno neograničeno menjati i prilagođavati svakoj pojedinačnoj prozivci teksta, a veština i ubedljivost sa kojom je Srdić nastupio u do sada samo dve objavljene knjige, ukazuje da pred sobom imamo ozbiljnog, već formiranog autora.