Putari bez puta

S prolećem, ali i predizbornom kampanjom, oživeše gradilišta na Koridoru 10, pogotovo na njegovom južnom kraku. Tu se ponajviše kasni u realizaciji tog višegodišnjeg infrastrukturnog projekta od kog se očekuje da poveže sever sa jugom Starog kontinenta, a nas da otvori za velike investitore i prateće sadržaje uz takvu saobraćajnu žilu kucavicu.

Sudeći po izjavama nadležnih – para za sada ima. Ali čega nema? Na trasama pojedinih deonica najmanje je ili gotovo da nema niti jednog našeg putara. A ako ih i ima, rade kao podizvođači. Na jugu su, uglavnom, poslove dobili Grci, Austrijanci, Česi. Za poslove kroz Grdelicu, jedne od tehnički i graditeljski najizazovnijih deonica, javilo se čak 25 građevinskih firmi iz cele Evrope. Šta to govori? Da je i u Evropi velika besposlica za niskogradnju i da se sve zemlje trude da dođu do radova makar i na kojoj desetini kilometara. I dolaze u naše zabiti prosecajući autoput prema Makedoniji i Grčkoj, jer je svaki posao, čak i bez zarade, u ovo doba krize bolji od stajanja.

Šta je s našim putarima, neimarima koji su nekada po susednim kontinentima proneli slavu ove zemlje na hiljadama kilometara drumova? Gde su? Zašto ih nema na domaćem terenu? Zbog čega ih strana konkurencija tako žestoko tuče? Nije li domaći teren upravo mesto za sticanje neophodnih znanja, iskustva, referenci… za izlazak u svet?

Ovakvim i sličnim pitanjima mogla bi se napuniti cela strana naših novina, a kamoli ovaj stubac. I odgovorima ili, bolje reći, opravdanjima, mogle bi se ispisati cele novine, a suština je samo u jednom – kakva država takvi i putari. Privreda Srbije, a samim tim i njeni građevinari, ne samo oni koji se bave izgradnjom puteva već i njihova sabraća iz visokogradnje, nije konkurentna. Nije sposobna da se nosi sa stranom konkurencijom.

Mi smo godine evropskog ekonomskog procvata od 1990. pa do 2000. proveli u izolaciji. „Zatvoru”. To je, međutim, samo jedan par rukavica. Drugi je, da ne bude da je Milošević za sve kriv, u onome što gotovo ništa nismo uradili u poslednjih 12 godina da ih podignemo na noge, ojačamo i koliko-toliko osposobljene pustimo u trku sa strancima.

Privatizacija je, od koje se očekivalo da ulije novi preduzetnički duh u posustalo građevinarstvo, više poslužila novim gazdama da se dočepaju para nego što ih je interesovao razvoj i jačanje proizvodnih mogućnosti. Država je prerano otvorila širom vrata strancima – i mi smo tu gde jesmo. Kada se tome doda i činjenica da strani finansijeri traže od naših vlasti da posao na Koridoru 10 povere respektabilnim firmama sa ogromnim ukupnim prihodom, prestižnim ugledom i opremljenošću, nas tu nigde nema, niti će nas uskoro biti.

Država, ovakva kakva jeste, nije sposobna da stane iza svojih putara i građevinara uopšte, iako je svesna činjenice da upravo ta delatnost povlači za sobom čak 27 grana industrije i usluga. Više nego automobilska industrija. Valjak i mistrija nisu tako i toliko atraktivni kao volan „velikog fiće” od koga se očekuje da reši mnoge naše proizvodne i izvozne probleme – ali je muka što je samo jedan.