Prvi put sam gledao meč s Filipsom

„Đorđević je onu trojku iz Istanbula ponovio protiv Hrvata na Evropskom prvenstvu u Barseloni 1997. i na svojoj oproštajnoj utakmici u Pioniru 2005, a siguran sam da bi, da je ovde i da imamo neki koš, opet ponovio isto”, rekao je trener Panatinaikosa Želimir Obradović preksinoć u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na obeležavanju 20 godina od trijumfa Partizanovih košarkaša u Kupu evropskih šampiona.

Na sve tri utakmice trener je bio Obradović koji se preksinoć, kao i mnogi, složio s predsednikom Partizana Predragom Danilovićem (proglašen za najboljeg igrača „fajnal-fora 1992), da je „Đorđevićeva trojka promenila sudbine svih članova tog tima”. Mi dodajemo – promenila je lice evropske košarke, imajući u vidu šta su sve posle toga postigli neki košarkaši i trener Obradović (danas rekorder Evrolige sa osam pehara).

– Krivo mi je što nisam mogao da dođem na svečanu akademiju. Izostao sam zbog privatnih i profesionalnih obaveza – kazao nam je, pre svega, trener Benetona Aleksandar Đorđević (44) koji se prošle godine preselio iz Milana u Trevizo.

Iako je prekjuče bio sprečen da doputuje u Beograd, uspeo je da posveti dva sata uspomenama iz sezone 1991/1992. u kojoj je Partizan, zbog Fibinih sankcija, igrao kao domaćin u predgrađu Madrida Fuenlabradi. Ali, za razliku od većine simpatizera „crno-belih”, nije „premotavao” svoju trojku tri sekunda pre kraja finala protiv Huventuda (71:70), već je poželeo da vidi polufinale s milanskim Filipsom (82:75) na čijoj klupi je sedeo Majk D` Antoni, a glavnu reč na terenu vodili Doukins, Rodžers i Riva (kasnije Đorđevićev prijatelj).

– Našao sam na „Ju tjubu” naš meč sa Filipsom koji nikad ranije nisam gledao, a na kojem je Partizan pokazao svu svoju snagu. Nisam gledao utakmicu emotivno, već trenerski, jer su me zanimali mnogi detalji: kakav je bio plan naše igre, gde smo grešili, šta je bilo dobro, kad je Željko zvao tajm-aute, kakvo je bilo suđenje, kako smo čuvali određene igrače…

Partizanov tim je igrao odlično, a kako vam danas izgleda „mali Đorđević”, pitali smo trenera Benetona koji je prihvatio šalu:

– Mali Đorđević! Tek sada vidim koliko je bio dobar! Šalu na stranu, izuzetno sam zadovoljan svojim igrama, ali me pre svega oduševljava to šta smo pružali kao tim, koliko smo mi bili neverovatno fizički spremni, sigurni u sebe, koliko smo verovali u naš način igre, koliko smo bili spremni za napadnemo slabe tačke svakog protivnika… Znali smo šta hoćemo i bili smo prepotentni u pozitivnom, sportskom smislu te reči.

S tribina i ispred malih ekrana vaši završni udarci, pa i poslednja trojka u Istanbulu, izgledaju lako. Kako se, zapravo stiže do nivoa rutine u ključnim trenucima?

– Danilović je rekao da je ta trojka promenila naše karijere i s tim se slažem. Ona je plod rada celog tima, ali i mojih individualnih treninga. Nijedan trening se nije završavao dok ne ubacim deset uzastopnih trojki i dok nekoliko puta ne pretrčim ceo teren i onda naskočim s raznih mesta za tri poena.

Ispada da ste tu vežbu s treninga – trk preko terena i naskok za tri poena – preslikali u završnom potezu protiv Huventuda?

– Lagao bih kad bih rekao da to nisam redovno vežbao. Takav je plejmejkerski hleb, moraš stalno da usavršavaš takve stvari.

Kako objašnjavate to što je Partizan u Fuenlabradi bio prihvaćen kao da je tamo „rođen”?

– To je u prvi mah bilo veliko iznenađenje za nas, ali kasnije ne. Generalno, mi kao vrhunski sportisti ulazimo svima pod kožu, mislim tu i na druge generacije. Znamo da se ponašamo kao ličnosti, imamo čvrste karaktere. Povrh toga, taj naš sastav je imao niz specifičnosti, od trenera Obradovića koji je između kapitenske trake reprezentacije i klupe Partizana izabrao ovo drugo, zatim legendarnog profesora Nikolića na mestu savetnika, direktora Kićanovića koji je vukao važne poteze… I svaki igrač je bio specifičan na svoj način. Neki od nas su bili deca Partizana, dvojica su stigli iz Kragujevca, Danilović je imao svoju priču u SAD i Bosni, Šarić je bio veteran koga smo svi obožavali, Ivo Nakić jedini Hrvat u sastavu, pobratimljen s nama, koji je u teškim političkim okolnostima do kraja ostao uz nas, Šilobad koji je došao iz Zvezde, Rebrača koji je pokazivao da će biti budućnost košarke…

Tako priča Aleksandar Đorđević, koji sebe vidi jednog dana kao selektora Srbije. Kad je u pitanju igračka karijera, u njoj je mnogo toga nezaboravnog, a našoj javnosti verovatno najdraže ono što je uradio u finalu Evropskog prvenstva 1995, kada je Litvancima ubacio 41 poen, što je i danas rekord finala „evrobasketa”.

-----------------------------------------------------------------

Nekad smo znali i protivničke pesme…

Zašto danas nema igrača poput asova vašeg doba?

– Jedan od razloga je to što današnji igrači malo rade na sebi. Recimo, ja i u Benetonu pokušavam da istaknem značaj ekstra treninga, ali malo igrača ostane da radi individualno. Više odrađuju trening. U moje vreme je to bila strast, znao sam kako igra svaki igrač u Evropi iako nije bilo Interneta. Da me probude usred  noći sam znao ko je 12. igrač Makabija, ko je prva izmena Reala... Danas sve to znam zbog svog trenerskog posla. U vreme stare Jugoslavije znao sam gde je koji igrač rođen, kako mu se razvijala karijera. I nisam bio jedini. Sve nas je to zanimalo. Direktne rivale smo proučavali dan i noć. Znali smo i pesme drugih klubova. Treba znati i to da smo svi bili strogi prema sebi i svojim saigračima: ako mukotrpnim radom podigneš svoju formu, onda imaš puno pravo da tražiš isto to od svog saigrača.

------------------------------------------------------------------ 

Možda i mogu da razumem Ivkovićev potez…

U Đorđevićevoj karijeri je jedno od najbolnijih mesta je izostavljanje sa spiska igrača za Evropsko prvenstvo 1989. Evo kako on danas vidi taj trenutak:

– Tri dana pre no što je saopštio spisak, selektor Dušan Ivković je rekao a novine prenele da sam najbolji plejmejker u Jugoslaviji, međutim, moje ime se nije našlo ni na širem spisku. Danas, kao trener, mogu da razumem takav njegov potez, ali samo ukoliko je razlog mog izostavljanja vezan za način igre, imajući u vidu to da je u timu već bilo dovoljno dobrih napadača i da je Dražen Petrović u tom trenutku bio klasa za sebe. Međutim, ako je razlog mog izostavljanja Draženova pretnja meni, posle jednog našeg sukoba, da nikada neću igrati za reprezentaciju, onda je to nešto drugo… Uoči Evropskog prvenstva u Rimu 1991. vratio sam se u nacionalni tim i bilo mi je neobično drago kad su mi Kukoč i Rađa na jednom ručku u Novom Sadu rekli: Tu si gde je uvek trebalo da budeš!