Mašta je moje bogatstvo...

Biljana Vilimon (56) je osoba izuzetnog kova i žena upaljivog izgleda. Po obrazovanju je magistar slikarstva. Ali, i veoma uspešan novinar, kolumnista,  televizijski voditelj, kao i komentator niza događaja od kulture do politike.

Svojom iskrenošću često šokira javnost. To je učinila i ovoga puta u kazivanjima  sebi i drugima ne štedeći ničije, pa ni svoje interese.  

Ko Vas je uveo u svet poznatih?

– Učinio je to moj ujak Ratko Dražević. On je svojim uticajem obeležio ceo moj život. Bio je, odmah posle Drugog svetskog rata, kontraobaveštajac u Americi koji je zvanično radio u Geneksu, a posle toga je bio direktor "Avala filma". Ova  zanimanja su takva da sam ja uvek bila okružena poznatima, posebno iz sveta umetnosti, pa sam podrazumevala da ću i ja biti poznata. To, naravno, nije bilo  lako uprkos činjenici da sam, kao talentovana, odmah upisala treću godinu slikarstva na Akademiji, iako sam pre toga studirala filmsku scenografiju.

Da li ste nailazili i na probleme?

– Srećom uspela sam da ih izbegnem. Moj ujak je, posle pogibije Slobodana Penezića Krcuna, svog velikog prijatelja, tih šezdesetih godina, otišao iz  Jugoslavije u Italiju gde je bio generalni direktor filmske kuće "Prodi". Zbog tog postupka Ratko je u ovde obeležen kao neprijatelj režima. Zbog toga mi je dekan i profesor Akademije Rajko Nikolić kazao: "Da su profesori znali ko ti je ujak nikad ne bi bila primljena na Akademiju..." Ali, profesor Nikolić me izuzetno poštovao i o ujaku nikad više nismo pričali... 

Koliko ste se tada bavili sportom?

– Meni su, još u Trinaestoj beogradskoj gimnaziji, kazali da ću biti sjajan skakač u dalj, a toje već bio moj školski drug Nenad Stekić. Od mene su tražili da treniram. Međutim, to nisam želela. Ali, nisam se pokajala. Sport me u tom smislu nije interesovao. Više sam volela da pratim sportska zbivanja. Strastven sam vozač. Obožavam automobilske trke Formule 1. Išla sam u Monte Karlo, u Moncu... i svuda gde je Ratko mogao da me vodi, a i sama sam odlazila u ta i sva druga mesta. Sad ne odlazim da pratim trke, ali i dalje uživam u televizijskim prenosima tog takmičenja. A kad je reč o rekreaciji šetam bar sat svaki dan uz ušće Save u Dunav. Mesto odmora i usporenijeg života mi je na splavu "Vodenica".    

Šta ste dobili udajom?

– Kćerku Aleksandru (30) i mnogo životnog iskustva. U braku sa Petrom Jankovićem, filmskim producentom, živela sam deset godina. Čujemo se, a Aleksandara nije sa njim u kontaktu. U dobrim smo odnosima sa njegovima ... Nije on čovek za brak i porodicu. Jasno jeto i njemu...

Kako ste preživeli tmurne dane?

– Bratovu drogu i smrt teško. Zoran je bio dve godine mlađi od mene, umro je od droge pre 20 godina. Njegova smrt me duboko potresla, jer, uprkos svim naporima, nismo mogli da mu pomognemo. Ulazak u svet droge je, definitivno, poguban za mlade ljude. U taj svet se ulazi naivno i sve se, uglavnom, završava tragično.

Šta je tada bilo sa Vama?

– Posle Zoranove smrti odlazila sam kod psihijatra, kod doktorke Zorke Lopičić, da bi svoju psihu dovela u red... A do saznanja da imam kancer na jajniku došla sam pre četiri godine, pri, što je posebno značajno, redovnom pregledu kod onkologa, kod doktora Momčila Inića. Tada sam shvatila da smo svi isti, da niko nije nedodirljiv. To sam, što je moja najveća vrlina, prihvatila kao nešto normalno, kao nešto što je izlečivo ako se dođe na vreme. I to se dogodilo. Posle intervencije hirurga odlazila sam, potpuno rasterećena, na hemoterapiju sa ubeđenjem da je to lek. I ova bolest je ostala iza mene. Ali sećanja, kao opomena, ostaju zauvek. I to je dobro...

Da li Vam hirurzi ulepšavaju izgled?

– Toliko sam protiv toga da će plastični hirurzi da me zamrze. Nikad na to nisam ni pomišljala. Ne osuđujem one koji to čine, ali znam da je to štetno. To nije uredu ni psihičko, ni za fizičko zdravlje. Prirodno je da budemo ono što jesmo, a ne plastične lutke.

U medijima ste i van slikarstva?

– Dva puta mesečno vodim na Studiju B "Lagume". Ovo su razgovori sa gostima kojima nije samo važno da budu lepi već, pre svega, i pametni. Takvog sveta još ima u Beogradu...  A moja prethodna TV emisija "Galerija tajni" je ugašena kad sam potpisala peticiju sa Đinđićem, odnosno njegovom Demokratskom strankom, 1998. godine protiv radikala i onih zakona o medijima i Univerzitetu. I, naravno, ja sam izgubila taj posao u TV "Politika". Posle toga pišem kolaže "Pozdrav iz Vizbadena" za "Blic" i "Blic ženu".  Inaće, penzioner sam...

Da li čekate i nacionalnu penziju?

– Ovo, sa nacionalnim penzijama, je mač sa dve oštrice. Sjajno je da neko nagradi najzaslužnije umetnike i da oni kulturno žive, a sa druge strane šta će biti sa drugim profesijama: istaknutim lekarima, naučnicima, profesorima, novinarima... Po meni, iako sad govorim i protiv sebe, te nacionalne penzije bi trebalo da dobiju svi istaknuti ljudi ove zemlje, a ne samo umetnici. A ako ih i bude biće sve preko veze... 

 Poznajete političare?

– Mnoge veoma dobro. Pre svega sve iz Demokratske stranke, čiji sam simpatizer. Išla sam pre desetak godina sa njima na sve mitinge po Srbiji. Tadić mi je 1998. otvorio izložbu, a tada još nije bio tako poznat, pa su me neke žene pitale "ko je ovaj prelepi momak". A neponovljivi Đinđić mi je još 1990. bio prvi gost u "Galeriji tajni". Imala sam TV duele sa Šešeljem, a posle toga i sa Nikolićem na TV "Pinku"... Posle tih obračuna dobila sam veliku podršku javnosti, ali i osudu iz suprotnog tabora, što je dobro.   

Šta mislite o postupku Bore Čorbe?

– Boru Đorđevića cenim kao umetnika, ali ne mogu da cenim sve njegove istupe kao člana Demokratske stranke Srbije, pogotovo ne ovaj kad je sa bine, u toku proslave Srpske nove godine, u pogrdnom smislu pominjao drogu, policiju i Čedomira Jovanovića. To je jako ružno. Tako nizak udarac ne bi trebalo slati nikad nikome. Pogotovo ne sa javne scene, u vreme slavlja i u prisustvu predsednika Vlade Srbije.

Da li ste usamljeni?

– Živim sama, ali usamljenost ne osećam. Čovek koji može sam sa sobom  može i sa drugima. Plašim se ljudi koji žele da budu samnom zato što ne mogu sami. A  kad  je to prijatno i njemu i meni onda je to divno. A slobodu veoma cenim. To je značajna imovina svih ljudi. Ko to ne shvati mnogo gubi.

Kako definišete seks?

– Mislim da danas ima malo istinskog  seksa zato što se ljudi površno poznaju, a seks nije fiskultura. I to se ne radi na brzinu. Tada nema romantike. Ja, pre svega, tražim duhovnu kontakt sa nekim. Jer, ko nema duhovnu crtu ne može da ima ni zdrav seks. A po meni je seks i izlazak u prirodu, i dobar razgovor, i slušanje muzike... Dodir ruke je nekada mnogo uzbudljiviji nego seks bez emocija.    

A šta mislite o ljubavi?

– Jaooo, ja bih mnogo volela da se zaljubim. Ta dimenzija uvek je lepa. Čak mi i nije toliko važno da li je ta ljubav ostvarena, važno je da volim... Mislim da je mnogo bitnije voleti nego biti voljen. Jer, dok god postoji neka osoba o kojoj maštam - ostajem mlada... Godine nisu bitne. Starost ne određuju godine već duh. Ali, imati ljubav je i mudrost, a ne samo sreća. Kažem "mudrost" zato što pametni nisu uvek i mudri.

Kako doživljavate klimaks?

– Mislim da je muški klimaks daleko pogubniji nego ženski. Muškarci mnogo teže podnose godine i zbog toga se trude, a to im se i događa, da duže ostanu deca. Ali, i žene, opet zavisno od duha, mogu da ostanu u tim infantilnim sferama, što je dobro. Ja sam skroz infantilna. I želim to da ostanem. Važno je odreći se trke za novcem, posvetiti se sebi, životu, družiti se, šetati, voleti i maštati... Mašta je čudo. To je moje najveće bogatstvo...