Slučaj Vaskršnjeg raspusta

Veliki broj roditelja i nastavnika u osnovnim i srednjim školama u Srbiji bio je iznenađen odlukom Ministarstva obrazovanja i nauke da ovogodišnji prolećni, tzv. Vaskršnji raspust otpočne nedelju dana ranije. Raspust je kao i do sada počeo uoči praznika Vaskrsa, ali, za razliku od višegodišnje prakse, ovog puta se radilo o Vaskrsu rimokatoličke i protestantske, a ne pravoslavne vaseljene. (Raspust je zvanično počeo u ponedeljak 9. aprila, ali je njegov praktični i realni početak bila subota, 7. april). Pri tom je izostalo bilo kakvo obrazloženje ove odluke.

Da li se ovde radi o uobičajenom stihijnom, neorganizovanom i neplanskom odnošenju prema građanima Srbije ili je raspust trebalo da predstavlja još jedan od neospornih dokaza  da je Srbija demokratska, multikulturna, pluralistička i proevropski orijentisana država, kadra da svoje većine potčini verskim i drugim osećanjima svojih manjina? Ili se radi o jednom mnogo suptilnijem potezu koji je u skladu sa aktuelnim tendencijama brisanja simboličkih granica i elemenata pravoslavnog identiteta?

Da bi potonje moglo biti posredi upućuje i nekoliko vesti koje su se u nedelju 8. aprila, dakle na dan kada su rimokatolička i protestantska crkva obeležile Vaskrs, mogle čuti sa različitih domaćih TV stanica. Tako su građani Srbije u jednoj vesti obavešteni da su „u celom svetu hrišćani koji se pridržavaju gregorijanskog kalendara danas proslavili Vaskrs”, a u drugoj, da su „danas u Srbiji hrišćani koji se pridržavaju gregorijanskog kalendara obeležili Vaskrs”. Ove dve vesti utemeljene su na nedorečenim podacima koji mogu biti zbunjujući za većinu gledalaca.

Naime, tačno je da su hrišćani koji se pridržavaju gregorijanskog kalendara, 8. aprila proslavili Vaskrs. Međutim, „propušteno” je da se kaže da se ovde radi o hrišćanima rimokatoličke i protestantske veroispovesti.

Da li je zanemarivanje ove činjenice stvar nemarnosti urednika informativnih programa ili se ovde radi o posebnim metodama unapređenja ekumenskog dijaloga? Činjenica da su slične poluinformacije  ponovljene u medijskim izveštajima o proslavi Velikog petka pravoslavnih hrišćana, u stilu: „Vernici koji obeležavaju praznike po julijanskom kalendaru slave Veliki petak...” (izvor: Tanjug, 13. aprila), pojačava sumnju da se radi o slučajnosti. No, u vezi s prethodnim, nije od manje važnosti, posebno za aktivne pravoslavne vernike i njihovu decu, ni pitanje da li će se slobodni dani za đake poklopiti sa Strasnom sedmicom (poslednja nedelja velikog posta) ili sa Svetlom sedmicom (nedelja nakon Vaskrsa). Ipak, ostaviću ovo pitanje za neku drugu priliku, uz jednu napomenu: verujem da će u dečjem (i ne samo dečjem) sistemu asocijacija, ipak biti od značaja činjenica da su slobodni dani bili vezani za nedelju stradanja i strogog posta (poslednja sedmica velikog posta), a ne za nedelju radosti i obilnog utešenja (sedmica nakon Vaskrsa).

Ono što me sada zanima jeste, kakva će biti praksa sledećih godina?

Da li će možda biti utvrđeno pravilo da se jedne godine Vaskršnji raspust vezuje za pravoslavni, a druge za rimokatolički (protestantski) Vaskrs? Ako se nadležni slože da ovo bude put ka ravnopravnosti i jednakim pravima svih građana Srbije, onda bi bilo logično razmotriti i mogućnost da se svake treće godine Vaskršnji raspust u potpunosti izostavi. Naime, procenat građana Srbije koji pripadaju islamskoj veroispovesti nije mnogo manji od procenta onih koji se izjašnjavaju kao rimokatolici, te bi bilo sasvim pravedno da se izađe u susret i njihovim verskim osećanjima.

Neko će možda svoju primedbu na ovakav način razmišljanja argumentovati činjenicom da se državni vrh Srbije jasno odredio prema svojoj većinskoj populaciji time što je pravoslavni Veliki petak i Vaskrs proglasio državnim praznikom. I ta primedba stoji. Međutim, treba imati na umu da je u Srbiji dozvoljeno pripadnicima svih velikih verskih zajednica da svoje najveće praznike proglase neradnim danima. I, da ovo što pišem ne bi bilo pogrešno protumačeno naglašavam da nemam ništa protiv toga. Čak i glasam za rešenje koje se u vezi sa zimskim raspustom primenjuje u Vojvodini. Naime, zimski raspust u APV obuhvata božićne i novogodišnje praznike i pravoslavnih i rimokatoličkih vernika.

Ono što u ovoj situaciji zabrinjava jeste pomisao da je opet reč o svojevrsnom identitetskom inženjeringu, projektu na duge staze, čije će rezultate kušati tek naši potomci. Za mnoge će ova ideja verovatno delovati paranoično, ali činjenica je da bi dugogodišnje ponavljanje prakse koja počiva na ovako nejasnim, netransparentnim i nedorečenim principima, moglo da prouzrokuje i promene u mišljenju i samoidentifikovanju onih na koje se praksa odnosi.

Viši naučni saradnik, Etnografsku institut SANU