Kosovska teorija igara

Čini se da su pregovori o Kosovu ušli u poslednju fazu. U toj poslednjoj fazi principi su se nekako zaboravili i igra se, slično kao u Rambujeu 1999. godine, sve više svodi na čisti odnos snaga.
U toj igri, najnoviji predlog DSS-a da se stranke (prevashodno Demokratska stranka) jasno opredele o pitanju Kosova, i naročito o reakciji na eventualno priznavanje nezavisnosti Kosova od strane nekih država, unosi nov i značajan elemenat.
Taj element bio je, do sada, uglavnom raspravljan sa unutrašnjopolitičke tačke gledišta, naime, koliko otežava (ili olakšava) pravljenje nove koalicije.
Ali, predlog DSS-a ima i značajan spoljnopolitički sadržaj.

Srbija, s jedne strane, i Evropska unija i SAD, s druge, trenutno su angažovane u udžbeničkom primeru iz teorije igara (ogromna oblast u ekonomskoj nauci koju su započeli čuveni matematičari Fon Nojman i Morgenstern i koja se naročito u poslednjih dvadesetak godina primenjuje sve šire). Plan DSS-a da se stranke (i vlada) opredele o reakciji na priznavanje eventualne nezavisnosti Kosova – da Srbija prekine ili snizi nivo odnosa sa zemljama koje bi priznale nezavisno Kosovo – predstavlja ono što se u teoriji igara naziva "pretnja". Osnovna stvar kod pretnje jeste da mora biti kredibilna. Ukoliko pretnja nije kredibilna, druga strana (EU i SAD) može da je ignoriše, jer, naravno, zna da je prva strana (Srbija) nikad neće primeniti. Da bi pretnja bila kredibilna, potrebno je da bude prihvaćena kao zvanična politika nove vlade, a ne kao mišljenje jedne stranke. Zato je DSS potpuno u pravu što insistira da se nova vlada jasno opredeli. Samo u tom slučaju, EU i SAD će početi da se na ovu novu politiku obaziru.

Drugi problem u vezi sa kredibilnošću jeste sledeći. Udžbenička definicija kredibilne pretnje jeste da ona, ukoliko "igrač" odluči da je primeni, njega košta manje nego odluka da je ne primeni. U suprotnom slučaju (racionalnih igrača), pretnja je definisana kao nekredibilna. To znači da vladina politika mora da bude tako definisana, tačnije kalibrirana, da državni gubitak u slučaju primene pretnje (o recimo prekidu diplomatskih odnosa) bude manji nego gubitak u slučaju da se pretnja ne primeni. Ovo je dosta težak uslov. Pogledajmo šta to znači u ekstremnom slučaju prekida trgovinskih veza. Takva pretnja je očigledno nekredibilna, jer bi štete koje bi od toga nastale za Srbiju bile mnogo veće nego štete ukoliko se ništa ne radi (tj. ukoliko nema nikakvih sankcija protiv zemalja koje bi priznale Kosovo). Zato je ovde ključno, ali i veoma teško, pronaći onu meru koja pretnju promene odnosa sa državama koje priznaju Kosovo čini kredibilnom.

Treća stvar je ulog u igri. Očigledno srpski ulog u igri je mnogo veći nego ulog EU i SAD. Drugim rečima, ove dve grupacije su mnogo moćnije i za njih rešenje kosovskog problema na jedan ili drugi način mnogo manje znači nego za Srbiju. Ali, svojom politikom Srbija ima mogućnosti da promeni ulog (dobitak ili gubitak; ili, u tehničkom žargonu, matricu plaćanja) i za EU i za Sjedinjene Države. Jedan od glavnih argumenata pobornika nezavisnosti Kosova jeste da se tako smanjuje nestabilnost na Balkanu. To je prilično dubiozan argument, ali Srbija ima mogućnost da ga učini potpuno netačnim. To znači da promenom odnosa prema EU, SAD, Partnerstvu za mir itd., kao i postavljanjem pitanja samoopredeljenja za Srbe u Republici Srpskoj i na Kosovu, te "izolacijom" Kosova, Srbija ima mogućnost da nestabilnost na Balkanu poveća. Na taj način, ne samo da se izbija iz ruku jedan od argumenata EU i SAD u korist nezavisnosti, već se menja i njihova matrica dobitaka i gubitaka. Troškovi priznanja nezavisnosti za ove dve grupacije se povećavaju. Naravno, i njihov pristup onda može da se menja.

U zaključku, vidimo da su osnovne dve stvari: (1) imati kredibilitet kada se neka "pretnja" definiše, što konkretno znači da to mora biti zvanična i jasna državna politika, kao i da "pretnja" mora biti tako "podešena" da ne donosi više štete nego koristi; i (2) povećati troškove nezavisnosti za one koji imaju nameru da nezavisnost priznaju, tj. izmeniti njihove dobitke i gubitke u matrici plaćanja.

Na kraju, nikako ne treba zaboraviti da je u ovakvim igrama ključna stvar da se "pretnja" nikada ne realizuje. Najbolji rezultat, sa srpske strane, jeste da "pretnja" dovede do promene ponašanja EU i SAD tako da nema razloga za njenu primenu. Najgori rezultat, za srpsku stranu, bio bi da EU i SAD odluče da pretnja nije kredibilna, da do priznanja nezavisnosti dođe, i da tek onda Srbija mora da realizuje tu novu politiku. "Pretnja" bi u tom slučaju očigledno promašila svoj cilj; malo je verovatno da bi, kada su jednom priznale nezavisnost, zapadne države odlučile da povuku to priznanje. Tada bi celokupna srpska strategija upala u ćorsokak sličan onom iz 1990-ih godina. Da se to ne bi desilo, političko jedinstvo vlade je neophodno i otuda je insistiranje DSS-a na tome potpuno racionalno. U stvari, insistiranje DSS-a da i drugi prihvate tu naizgled "oštru" platformu za Kosovo upravo znači, na osnovu teorije igara, da ovakva "oštra" platforma nikada neće ni morati da bude primenjena, jer će drugi "igrači" (EU i SAD) modifikovati svoju politiku.

Branko Milanović,
Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir