Nije bilo nestručnosti

Povodom izjava sadašnje direktorke Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Gordane Marković, da su u vezi sa obnovom manastira Banjska napravljene tri krupne greške, o čemu smo prekjuče pisali, Marko Omčikus, istoričar umetnosti i nekadašnji direktor ove institucije reaguje na činjenicu da su greške pripisane periodu njegovog mandata. Podsetimo, Gordana Marković navela je kao greške obnovu zida iz turskog perioda, čime je manastirski kompleks prepolovljen, izgradnju konaka koji nije adekvatan za monaški život, kao i lapidarijum "skrojen" za čuvanje kamene plastike kojim je obilovao ovaj kompleks, posebno crkva.

Marko Omčikus ističe da je reč o paušalnim ocenama i pokušajima se periodu njegovog mandata pripiše nestručnost jer je propao pokušaj "da se pripiše lopovluk". On naglašava da vrednovanje tog rada pripada isključivo domaćim i međunarodnim arbitražnim komisijama.

– Pre svega, kompleks Banjske je veoma složen. Posebno zbog terena na kojem se nalazi. Izvori termalnih voda, oduvek poznati po svojoj lekovitosti, privlačili su ljude da na tom mestu nešto grade. Međutim, sam teren je i graditeljima zadavao glavobolju, a ta glavobolja ni danas nije rešena. Žile termalnih voda često menjaju svoj pravac i voda izbija nenadano na različitim mestima u širem i užem delu prostora Banjske. S druge strane, bujične vode nanose ogromne količine zemlje i peska u širi i uži deo kompleksa, menjajući za kratko vreme nivo i oblik terena, što ugrožava i sam lokalitet.

Omčikus kaže da ne zna tačno koliko je bila stara ideja da se obnovi monaški život u Banjskoj, međutim, konkretna želja da se taj život obnovi bila mu je saopštena na samom početku direktorskog mandata 2001. godine.

– U zahtevu su tad bili dati minimalistički programski okviri. Bilo je reči o osposobljavanju crkve za služenje i formiranju bratstva koje bi imalo najviše pet monaha. Objektivno veća zajednica nije ni bila moguća za duže vreme. Postojala je rasprava o takozvanom turskom zidu. Ceneći da je taj "turski zid" artefakt jednog istorijskog perioda, konzervatorski stav bio je da taj zid treba da ostane. Znači, to je pre svega bio, a i sada je konzervatorski stav, ali za ostanak zida postojao je i jedan razlog više, a to je bezbednosni razlog. Prema tome, nije se radilo o nekakvoj obnovi već o konsolidaciji postojećeg zida, objašnjava Marko Omčikus.

Kada je reč o konaku, naš sagovornik ističe da je to "priča sa tužnim krajem u kojoj akter nije bio Republički zavod, već Koordinacioni centar preko koga je išao budžet".

Omčikus podseća da je za izradu projekta konaka napravljen interni pozivni konkurs na kojem su učestvovali arhitekti Dragoljub Todorović, Blagota Pešić i Ivan Rašković.

– Pobedio je Dragoljub Todorović, ali Branislav Krstić, tadašnji potpredsednik Koordinacionog centra je tu odluku samovoljno odbacio, negirajući odluku žirija, i dao da se uradi kompilacija Pešićevog i Raškovićevog projekta. Kada je reč o lapidarijumu, negiram bilo kakvu grešku, budući da lapidarijum može da podrazumeva izložbeni prostor plastike, depo plastike ili najčešće kombinovano, kaže Marko Omčikus, dodajući da je u slučaju Banjske Zavod bio organ koji je izdavao konzervatorske uslove, a ne investitor ili izvođač radova.

– Pretpostavljam da su nakon moje smene narasli apetiti Raško-prizrenske eparhije, koji su u početku bili minimalni, ali objektivno sasvim realni, u megalomanske apetite. Učinjena su u međuvremenu mnoga zlodela i gresi, a javnost je uspavana. Uklonjen je zvonik u Mileševi, skandal par ekselans. Na silu Boga malterisana je Pećka patrijaršija, nakon što su sva prethodna ispitivanja i opažanja naših i stranih stručnjaka utvrdila da za malterisanje ne postoji nijedan razlog. Poznato je i uvođenje podnog grejanja u Saborni hram u Sremskim Karlovcima, bez prethodne analize uticaja, kaže naš sagovornik ističući da spisak grešaka nije konačan.