Povratak levice – levici

Ako je 2011. bila evropska godina frustracija, padova i neuspeha, a jeste, onda je nesumnjivo bila annus horribilis evropske levice.

Da li je opadajući uticaj Evrope na globalnom nivou istovremeno i signal prestanka ideološkog uticaja kontinenta na kojem su rođeni sindikati, socijalizam i komunizam?

Da li evropska levica, koja je od 19. veka imala uticaj na progresivnu političku misao širom sveta, plaća cenu što nije u stanju da nađe odgovarajući odgovor na ekonomsku i finansijsku krizu, što se čini da kapitulira pred silama neoliberalizma?

Dok je kontinent suočen sa najtežom ekonomskom krizom od tridesetih godina prošlog veka, stranke levice ćute. Retorički obećavaju da će sistem vratiti u ležište, a u praksi podržavaju brutalne mere štednje – kako bi pokazale svoju ozbiljnost.

Levica manje-više nemo posmatra kako desničarski političari, koji upravljaju većinom evropskih vlada, spektakularno barataju dužničkom krizom zone evra i insistiraju na programima štednje koji su mnoge zemlje vratili u recesiju, nezaposlenost podigli na zastrašujuće nivoe i osiromašili milione ljudi.

Kako birači levice da se nadaju suprotstavljanju desnici kada su se stranke za koje glasaju približile neoliberalizmu? Kada se razlika između reformatorske levice i konzervativaca tokom izbornih kampanja svodi na optičku iluziju?

Od kraja devedesetih, kada su ton evropskoj politici davali Toni Bler, Gerhard Šreder, Romano Prodi i Lionel Žospen, centar levica sveden je mahom na bezubu opoziciju.

Ponašanje španske, portugalske, grčke i slovenačke vlade do pre godinu dana nagoveštavalo je da pojam „levica” prestaje da asocira na neki precizno definisan politički sadržaj. Deo evropske levice više ne poriče da je neophodno žrtvovati državu blagostanja – što traži i desnica.

Levica kao da ne želi, ili je nesposobna, da udari na stubove neoliberalnog poretka. Umesto toga, ozbiljnu krizu kapitalizma svode na loše planiranje ili upravljanje političkih rivala.

Dok krivicu personalizuju u Nikoli Sarkoziju, Silviju Berluskoniju ili Angeli Merkel, lideri levice propuštaju da shvate da narod i zbog njih izlazi na ulice.

U Grčkoj je Jorgos Papandreu, predsednik Socijalističke internacionale, položajem premijera platio saglasnost sa ekstremnim merama štednje, ukidanjem radnih mesta, svega što je zahtevala ultraliberalna trojka međunarodnih kreditora.

Levica je samu sebe diskreditovala. Potom su socijalističke vlade skinute sa vlasti – kolateralna šteta dužničke krize.

Neki tvrde da je pad nepovratan jer su evropski socijalisti potpuno izgubili kontakt sa svetom rada. Nije neobično da brazilska Radnička partija smatra da levica Latinske Amerike treba da preuzme štafetu od levice Starog sveta jer je ova poslednja „suviše kapitalistička, suviše atlantistička, neubedljiva u tvrđenju da štiti interese naroda”.

Tako je vreme ekonomske krize socijaldemokratama i socijalistima donelo krizu identiteta. Pošto su u poslednje dve decenije 20. veka oberučke prihvatili tržišnu ekonomiju, slabašnu regulaciju i menadžerski stil politike, stranke centra i levice najednom su se našle na ničijoj zemlji: u ekonomskoj politici su kopija liberala i konzervativaca, u socijalnoj politici nadjačava ih tvrđa levica.

Iako su socijaldemokrate uzele vlast u Danskoj i Slovačkoj, pet najvećih država EU vode konzervativci: Britaniju, Italiju, Nemačku, Francusku i Španiju.

Da li bi ova politička tendencija mogla da se promeni u Francuskoj?

Prema poslednjim ispitivanjima javnog mnjenja, Fransoa Oland ima realne šanse da dobije ključeve Jelisejske palate kao tek drugi socijalista u više od pola veka. Izbori su od velikog značaja i za Evropu, gde je hegemonija „Merkozi” odredila način upravljanja dužničkom krizom.

Da li se rivalska antanta stvara i na evropskoj levici?

Tokom posete Londonu, Oland se konsultovao sa laburistom Edijem Milibandom, iako baš nemaju previše toga zajedničkog. Najveća podrška stigla mu je od Zigmara Gabrijela, lidera nemačkih socijaldemokrata, koji je posle poraza na izborima 2009, kada je SDP osvojio najmanje glasova u sto godina, shvatio da je neophodna promena pravca.

Obojici je jasno da su njihove perspektive slabašne ukoliko francuska levica ne bude u stanju da pobedi veoma nepopularnog predsednika koji je zemlju vodio tokom pet godina ekonomskog pada.

I Oland i Gabrijel kritikuju sporazum o fiskalnoj disciplini. Oland obećava da će ga preispitati ukoliko pobedi, Gabrijel preti da će se suprotstavljati u Bundestagu. Obojici smeta nedostatak mera koje bi podsticale rast i omogućavale otvaranje novih radnih mesta.

Prošlog leta, tokom pregovora o okvirima ekonomskog upravljanja EU, oni su pristupili panevropskoj kampanji „Promenimo Evropu” koja, između ostalog, poziva na embrionsku zajedničku fiskalnu politiku i kritikuje „slepu politiku štednje”. Daleko je to od manifesta, ali mogao bi da bude start obnove evropske levice.

Ironija postdužničke krize Evrope je da su – dok se debata o načinima spasavanja prirodno okretala levici – centar desnica bili ti koji su uspostavili dominantnu mantru koja upravlja ekonomskim politikama na nacionalnom i EU nivou.

Od Berlina i Pariza, do Londona, Rima i Madrida, ponavlja se da je dužnička kriza isključivi rezultat preterane vladine potrošnje, a da su kresanja budžetskih izdvajanja i povećanja poreza jedini put ka oporavku.

Poslednje dve godine konzervativci i liberali su širom Evrope krenuli u opasan ekonomski eksperiment, ali to im je dopušteno jer je levica zbunjena i u povlačenju. No, demonstracije od Pariza i Atine do Madrida mogle bi da ih ohrabre.

Francuski izbori pružaju priliku za uzvratni udarac. Ako pobedi, Oland će se suočiti sa dilemom koju je Žospen definisao još 1992: „Našim javnim životom vlada neobična dihotomija.

S jedne strane, vlada (socijalistička) se optužuje zbog nezaposlenosti, nevolja po predgrađima, socijalnih nemira, ekstremizma na desnici, razočaranja na levici. S druge strane, pritiskaju je da ne odustane od finansijske i ekonomske politike zbog koje je veoma teško suočavati se sa tim problemima”.

Oland bi dobio šansu da ispravi grešku mnogih svojih evropskih prethodnika sa levice: da ne upravlja onako kako bi i njihovi rivali, da ne strahuje što će poremetiti vladajući ekonomski poredak. Da deluje, umesto da se povuče. Da osvaja, umesto da se povlači. Da menja, umesto da se plaši.

Poraz bi značio da je levica teško obolela i da će lečenje dugo trajati. Ukoliko Oland i Parti Socialiste ne mogu da trijumfuju kada su mnoge okolnosti na njihovoj strani, onda je perspektiva njihovih političkih rođaka širom Evrope zaista tmurna.

No, sasvim je moguće da je igra izgubljena i pre nego što je počela. Zašto bi verovali da će Oland, Gabrijel i Miliband uspeti tamo gde su Sapatero i Papandreu doživeli poraz. Možda je samo pusti san kada italijanski levičar Masimo d’Alema kaže da se nada da će „savez koji političku uniju Evrope postavlja u srce svoje politike oživeti progresivni pokret”.

U sadašnjoj političkoj i socijalnoj situaciji, federalna Evropa će jačati već postojeće neoliberalne mehanizme smanjujući suverenu vlast ljudi i prosleđujući je tehonkratama u senci.