Šengen na udaru populizma

Najava Nemačke i Francuske da će tražiti mogućnost da uvedu kontrolu svojih državnih granica u „krajnjem slučaju” ako se pokaže da nije moguće zaštititi spoljne granice zone Šengenskog sporazuma od ilegalnih imigranata još jednom je pokazala da je na ispitu evropska ideja solidarnosti i međusobnog poverenja. U situaciji gde se evropsko jedinstvo „lomi” na problemu opstanka zajedničke evropske valute, ministri unutrašnjih poslova Francuske i Nemačke, Klod Gean i Hans-Peter Fridrih, predložili su svojim kolegama iz EU da se, ukoliko nema drugog rešenja, nacionalnim vladama da pravo da na mesec dana ponovo uvedu kontrolu nad svojim, unutaršengenskim granicama, i da to bude deo izmena Šengenskog sporazuma.

Premda nemačko-francuski predlog nailazi na signale odobravanja u Austriji, Belgiji, Danskoj, Švedskoj i Holandiji, on je podigao popriličnu medijsko-političku buru budući da udara na ono što je jedan od najjačih simbola evropskog jedinstva.

U trenutku kada samo jedinstvo može da izvuče Evropsku uniju iz ekonomskih poteškoća i strahovanja od raspada evrozone, predstavnici konzervativnih vlada u Parizu i Berlinu su očigledno krenuli da igraju na populističku kartu kako bi održali svojevrsni imidž „branilaca svojih nacija od ilegalnih imigranata”.

Uprkos demantijima iz Pariza i Berlina, očigledno je da je „zavođenje reda na granicama” zapravo samo nemački pokušaj da se doprinese malim taktičko-izbornim poenima, koje bi na raspirivanje straha od ilegalnih useljenika, mogao eventualno da dobije na današnjim predsedničkim izborima francuski predsednik Nikola Sarkozi. Premda Sarkozi smatra da Šengenski sporazum „sedamnaest godina ne funkcioniše”, predložena mera je zapravo Sarkozijev, kako kaže predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc, „providni izborni manevar”. Naime, ni mera koja se predlaže ne bi ništa promenila, jer to ne sprečava trgovce ljudima, ilegalne useljenike i krijumčare da, jednostavno, sačekaju da prođe tih 30 dana kontrole.

Osim toga, mogućnost privremenih graničnih kontrola već postoji prema Šengenskom sporazumu. Štaviše, upravo tu mogućnost je prošle godine iskoristila Francuska, želeći da spreči dolazak izbeglica iz severne Afrike preko Italije.

I Danska je prošlog leta kratko vreme kontrolisala granice prema Švedskoj i Nemačkoj, što je izazvalo kritike ostalih članica EU, ali i ponudu Evropske komisije da ona odlučuje kada bi trebalo uspostaviti kontrolu unutaršengenskih granica. To se, međutim, ne dopada Berlinu i Parizu, koji umesto da pomognu Italiji, Grčkoj i Poljskoj sa talasom imigranata, pribegavaju populizmu i navodnim ponovnim uspostavljanjem kontrola granica. Vrlo dobro u Parizu i Berlinu znaju da bi promene „Šengena” zahtevale i promenu ugovora o EU, o čemu bi morale da budu saglasne sve države članice EU. Imajući u vidu nemačko-francuski neuspeh da isposluju evropsko jedinstvo za nova zajednička fiskalna pravila, to je scenario koji je izuzetno malo verovatan.

Da je zapravo u pitanju običan populizam koji se ne zasniva na realnim činjenicama svedoči obrazloženje nemačkog ministra unutrašnjih poslova. Hans-Peter Fridrih je, objašnjavajući koliko se navodno uvećava talas azilanata koji je stiže u Nemačku, naveo da ih je u 2009. godini bilo oko 28.000, a da je taj broj u 2011. narastao na čak 49.000.

Međutim, novinari „Zidojče cajtunga” su „ulovili” ministra kako koristi podatke koje mu odgovaraju za dokazivanje ispravnosti njegovog postupka a da to ne odgovara realnom stanju. Prema statistici, godišnje u Nemačkoj se prijavi u proseku oko 46.000 azilanata, pa ih je tako 2001. godine, kada nije pojačanog naleta imigranata iz severne Afrike, bilo 45.741. Izuzetak proteklih desetak godina su bile samo 2009. i donekle 2010. kada ih je bilo 41.332, tako da je ministar Fridrih izvukavši samo jedan podatak zapravo iskrivio realnu sliku stanja.

Ovo jeftino pecanje u populističkim vodama samo krnji veru u evropsku ideju i to u trenutku kada je to najopasnije. Vreme je da Francuzi i Nemci podele odgovornost sa Grcima, Italijanima, Špancima i Poljacima za bezbednost spoljnih granica EU i pomognu im u rešavanju problema imigranata. U suprotnom, u Evropi će ostati izvesno samo to da populizam političara nema granica.