Srbija razgovara: lekarske greške

Tragična smrt trudnice Natalije Arsić (23) iz Ribara kod Jagodine, koja je nedavno preminula u kragujevačkom KBC-u, a čija porodica za fatalan ishod krivi lekare, podsetila je na brojne nerešene sporove koje rodbina preminulih pacijenata vodi pred sudovima zbog sumnji u nesavesno lečenje. O tome da li u Srbiji može da se utvrdi lekarska greška za „Politiku” govore Dijana Radović, član grupe građana koju čine porodice preminulih pacijenata, čija je ćerka Jelica pre šest godina umrla posle operacije čukljeva na klinici „Decedra”, i primarijus dr Zoran Panajotović, načelnik Republičke zdravstvene inspekcije Ministarstva zdravlja.

Politika: Da li je Ministarstvo zdravlja poslalo inspekciju da ispita slučaj Natalije Arsić?

Zoran Panajotović: Da, i čekamo zaključak inspekcije. Čim se sazna za događaj, inspektor odmah ide u kontrolu, pa je tako i u ovom slučaju.

Politika: Kako Ministarstvo zdravlja saznaje o lekarskim greškama?

Panajotović: Na razne načine. Nekada prvu vest saznajemo od novinara, a često i od rodbine i policije. Da sam ja direktor bolnice, zbog ugleda svoje kuće i profesije, odmah bih obavestio svog osnivača.

Politika: Da li je oblast lekarskih grešaka u Srbiji uređena na dobar način?

Panajotović: Zakonski je dosta dobro uređena, daje elemente za utvrđivanje da li je bilo propusta u lečenju ili ne. Pitanje je da li su ti propusti u lečenju prilikom medicinske procedure uzrok neželjenog ishoda, i to pitanje zahteva ne samo veštačenje, već i preciznost struke.

Dijana Radović: Mislim da ova oblast nije dobro uređena, a to govorim na osnovu ličnog, tragičnog lošeg iskustva, jer sam prošla kroz proces dokazivanja lekarske greške. Morala sam da uložim vanredne napore da bih pokušala da dokažem šta se desilo u bolnici gde je moje dete operisano. Bila sam uz ćerku sve vreme i pred tužiocem sam davala izjavu. Bilo mi je neverovatno da nadležni ne pitaju članove porodice o toku događaja u bolnicama, prilikom fatalnih ishoda kada postoja sumnja u nesavesno lečenje.

Politika: Zašto inspekcija ne uzima izjave od članova porodica?

Panajotović: Tako je bilo ranije, sada uzimamo izjave od roditelja i članova porodica preminulih, ali i 99 odsto njih se samo obrati Ministarstvu zdravlja i daje precizne informacije o tome šta se dešavalo. Ovi podaci su dragoceni da se napravi prvo mišljenje inspektora. Na terenu on uzima izjave od onih koji su prisustvovali događaju, a onda kontroliše dokumentaciju.

Politika: Da li ste imali slučajeve prikrivanja dokaza?

Panajotović: Nisam upoznat sa prikrivanjem dokaza, dešava se da nedostaju neka dokumenta koja se na naš zahtev naknadno dostavljaju.

Radović: Svi mi okupljeni u grupi građana imali smo jako loša iskustva, posebno sa prikrivanjem dokaza. Teškoće da se dođe do dokumenata su ogromne, a ja bih lično ko zna kada dobila papir o vanrednom nadzoru da nisam bila izuzetno uporna i da nisam javno prozvala prethodnog ministra zdravlja.

Politika: Jeste li se vi, posle Jeličine smrti, obratili zdravstvenoj inspekciji?

Radović: Ne, to je išlo po službenoj dužnosti. Mi smo prvo bili u šoku, onda smo čuli da tužilac treba da pokrene postupak, išli smo na razgovor u policiju, a tek onda je pokrenut vanredni stručni nadzor. Više od tri i po meseca čekali smo na zaključak inspekcije i, uz velike napore, na kraju smo ga dobili.

Politika: Da li postoji rok za donošenje nalaza zdravstvene inspekcije?

Panajotović: Ranije nije postojao, ali sada smo se sa ministrom zdravlja dogovorili da, od dana kada dobiju nalog, nadzornici imaju 30 dana da sagledaju događaj, a zatim još 15 dana da donesu zaključak. Tim stručnjaka treba da donese jasan zaključak.

Politika: Da li u zaključku mora precizno da stoji da je bilo, ili nije bilo propusta u lečenju?

Panajotović: Otprilike tako, njihov je zadatak da utvrde da li je bilo propusta u lečenju koji može da se okarakteriše kao lekarska greška.

Politika: Da li Ministarstvo zdravlja predaje izveštaj po službenoj dužnosti, ukoliko je uočeno da je bilo propusta u radu?

Panajotović: Čim dobijemo nalaz nadzornika prosleđujemo ga prvo porodici, ali i tužilaštvu. Ono obično traži dodatnu dokumentaciju, koju mi naknadno šaljemo.

Politika: Ko su nadzornici i kako izaberete komisiju da bi se izbegla solidarnost lekara?

Panajotović: Komisiju obrazuju Ministarstvo zdravlja, koje daje nalog šta treba da se radi, Institut za javno zdravlje „Batut”, koji uručuje rešenje nadzornicima i Lekarska komora Srbije, koja sa liste nadzornika, koju ona pravi, bira stručnjake.

Radović: Sve to što pričate uvedeno je nedavno, na našu inicijativu – da se odredi vremenski period za donošenje zaključka komisije, da se prvo obavesti porodica, ali nije uvedeno pravo žalbe na izveštaj. Stravično je da vi, uz tragediju koju ste doživeli, morate još da dokazujete i smrt svog deteta, brata, supruga...

Politika: Da li je lekarska greška dobro definisana?

Panajotović: Pravno gledajući, dobro je definisana. Dokazuje je grupa stručnjaka iz određene oblasti, koja nije iz istog grada u kojem je došlo do smrtnog slučaja, tako je definisano kod nas, ali i u svetu. U Ministarstvu zdravlja nema više tabu tema, ali je problem što sve to traje jako dugo.

Politika: Ima li Srbija evidenciju o lekarskim greškama?

Panajotović: Nema.

Radović: Mi imamo, kao grupa građana, i po našoj evidenciji u Srbiji 32 porodice vode spor zbog nesavesnog lečenja. Tražili smo da Ministarstvo zdravlja postavi evidenciju na sajt, ali to nije urađeno. Sada jeste drugačija situacija, lakše se dobija dokumentacija preko Ministarstva zdravlja, ali kada treba dokazati lekarsku grešku na sudu suočavate se sa sledećom situacijom: nju dokazuju opet lekari, koji se lažno solidarišu sa kolegama i uglavnom u tim izveštajima stoji da nije bilo propusta. A to je saučesništvo u ubistvu. Definicija lekarske greške postoji, ali teško je dokazati. Meni su, kada sam počela da dokazujem lekarsku grešku, rekli da se borim sa vetrenjačama.

Politika: Da li je dokazivanje lekarske greške borba sa vetrenjačama?

Panajotović: Nije, kada je reč o proceduri koju sprovodi Ministarstvo zdravlja. Skratili smo proceduru na najmanju moguću meru, ali postoje situacije na koje ne možemo da utičemo. Dešava se često da nadzornik mesec dana posle donošenja rešenja o nadzoru obavesti nadležne da zbog lošeg zdravlja ne može da učestvuje u komisiji. Onda se postupak vraća na početak i sve to traje mesecima.

Politika: Zar se to ne može zakonom regulisati?

Panajotović: Postoji zakonska odredba da nadzornik koji odbije nadzor bude kažnjen, ali ne možete dokazati da on neće, jer ima priloženo lekarsko obrazloženje o narušenom zdravlju.

Radović: Zar ne postoji način da se to prevaziđe, jer ne može nadzornik posle mesec ili dva da kaže da je bolestan?

Panajotović: Može da se skrati to vreme, ali prvo mora da se prečisti lista nadzornika, koju čini 400 stručnjaka za različite oblasti, jer se dešava da neko ode u penziju, da je bolestan... Tražiću da „Batut”, čim im se uruči rešenje o nadzoru, odmah reaguje kako bismo ubrzali ceo postupak.

Radović: Postoje mehanizmi, ali mora da postoji i dobra volja i spremnost da se rešavaju ovi problemi. Ne bi trebalo generalizovati problem i reći da su svi lekari loši. Struka treba da digne glas i da takve isključi iz svojih redova.

Politika: Kako lekarima nije neprijatno da, zbog nekoliko pojedinaca, sumnja da loše rade pada na sve lekare?

Panajotović: To je ogroman teret za profesiju. Tvrdim da 99 odsto lekara i sestara, bez obzira na uslove u kojima rade i plate, radi požrtvovano i savesno. Interes cele struke jeste da se izdvoji nekoliko procenata onih koji kaljaju ugled.

Politika: Porodicama, koje lekare sumnjiče da su počinili lekarsku grešku, smeta što lekari nesmetano nastavljaju da rade, operišu.

Panajotović: Sumnja ne znači ništa. Dok se ne dokaže da je neko stvarno kriv ne možete mu ništa. Ako postoji jaka sumnja, direktori zdravstvenih ustanova mogu takvog lekara suspendovati.

Radović: Kad se jednom podigne optužnica, odmakli smo se od sumnje, a čak ni tada lekar se ne suspenduje. Ne može on tada operisati kao da se ništa nije desilo.

Panajotović: Ingerencije inspekcije su nekada velike, a nekada male. Ljudi smatraju da je inspekcija svemoćna, ali nije. Naša uloga je da prvo obavimo nadzor o tome šta se desilo, da uzmemo i čuvamo medicinsku dokumentaciju, da ona ne nestane i da obavestimo tužilaštva, odnosno policiju, mada oni znaju sve i pre nas.

Politika: Da li ste za osam meseci, koliko ste na čelu inspekcije Ministarstva zdravlja, imali izveštaj unutrašnjeg nadzora u kojem su utvrđeni propusti u lečenju?

Panajotović: Ima slučajeva, ali su malobrojni. Mi zato odmah tražimo spoljne nadzornike, koji bi trebalo da budu nezavisni.

Politika: Da li je u slučaju smrti Vaše ćerke inspekcija utvrdila da je bilo propusta u lečenju?

Radović: Jeste. Naveli su određene propuste, na primer u vođenju dokumentacije.

Politika: Šta se u ovim izveštajima navodi kao najčešći propusti?

Panajotović: Prvo imamo propuste u vođenju dokumentacije. To, istina, ne može nikoga ubiti, ali može kasnije onemogućiti utvrđivanje istine. To je zakonodavac predvideo kako bi ostao pisani trag da je neko negde pogrešio.

Politika: Da li iza lekarskih grešaka stoji neznanje, nemaran odnos, loša organizacija ili loša oprema?

Panajotović: Moje je mišljenje da su u brojnim slučajevima uzroci nemar i brzina.

Radović: Mislim da je reč o nemaru i bahatosti, čak i kada je reč o „zvučnim” imenima u medicini, pa se, možda zato što misle da su dostigli neki nivo, opuste i naprave grešku. Mom detetu su govorili: „Hajde, ti si mlada, zdrava, jaka, možeš da staneš na noge”, a ona umire. To je bio komentar lekara njenog poslednjeg dana života. Moja ćerka je ušla u bolnicu zbog estetske operacije sa 19 godina – zdrava i jaka, nikada ništa osim prehlade nije imala.

Panajotović: Školovanje za lekara je dugo i naporno i ne možete reći da nemaju znanja.

Radović: Ali, čuje se da se ispiti na medicinskom fakultetu polažu preko veze, da se ocene dele… Ako sam ja ukazivala na simptome sepse, a lekar nije reagovao, šta da mislim?

Politika: Šta se može učiniti da se lekarske greške brže i lakše utvrđuju?

Panajotović: Uveli smo internu obavezu da nam direktori zdravstvenih ustanova svakog meseca dostavljaju izveštaje. Postoji i knjiga incidentnih situacija i to ne sme da ostane skriveno.

Radović: Ročišta bi trebalo zakazivati svakog meseca, a ne na šest meseci. Kada ne dolazi advokat ili optuženi, moraju se primenjivati zakonom predviđene sankcije.