Obogaćeno pozorišno iskustvo

Koreografskim uobličenjem radio-drame za decu „Kapetan Džon Piplfoks”, nezaboravnog Dušana Radovića, zaživela je vredna pažnje ideja o ustanovljenju stalne dečje plesne scene na pozornicama Dečjeg kulturnog centra i Bitef teatra. Ovaj dramski tekst,koji je univerzalnoj temi borbe snaga dobra i zla pristupio sa toliko topline i iskrenosti utkanih u karakterističan humor prebogat asocijacijama, obeležio je detinjstvo mnogih generacija unazad. Tekst, u adaptaciji rediteljke ove predstave Jelene Bogavac, ostao je veran izvornom, hvatajući pritom „kopču” sa sadašnjim trenutkom, jersu reference na savremeno doba, prilagođene upravo mladim gledaocima, sprovedene nenametljivo i na onim mestima koja pružaju prostora za takve intervencije.

Poveravanje rada na koreografiji i konceptu predstave Isidori Stanišić pokazalo se kao pravi izbor. Koreografski postupci, rediteljska rešenja i muzika Igora Gostuškog, budući da su se našli u stilskom i koncepcijskom saglasju, uspeli su da zahvate i izraze, onaj toliko specifičan manir kojim je Dušan Radović suptilno prilagodio temu ove večite borbe naivnoj dečijoj percepciji, dirljivoj u svojoj čistoti. Osetno stvaralački podstaknuta karakterom i krajnje specifičnim zahtevima,koje podrazumeva jedno plesno ostvarenje namenjeno dečjoj publici, autorka je ovom umetničkom izazovu odgovorila sredstvima svog nesumnjivog koreografskog dara: igrački vrcavim, stilski homogenim i razigranim, muzikalnim i maštovitim koreografskim izrazom, pažljivo građenim u svakoj od scena. U tom smislu, kao posebno efektna, među brojnim drugim, istakla se koreografska stilizacija dešavanja pod morem, kao i pojava devojakaiz Havane (u izvođenju učenica Srednje baletske škole „LujoDavičo”), koje su svakako dale vizuelni pečat predstavi. Ovakva scenska zamisao Stanišićeve je, sasvim prirodno, vidno inspirisala i igrače Bitef dens kompanije, Anu Ignjatović Zagorac, u naslovnoj ulozi, kao i gusare „strašnog” broda „Osveta”, u tumačenju Milice Pisić, Mione Petrović, Nevene Jovanović, Luke Lukića, Nikole Tomaševića i Strahinje Lackovića. Glumci Milan Pajić i Milan Tankosić, u svom domenu, dali su doprinos opštoj dinamici predstave.

Budući da je svaka od uloga koje su dodeljene igračima krajnje tipski zamišljena u svojoj osnovi i da su pred igrače postavljeni glumački zadaci, možda u budućnosti ne bi bilo na odmet razmisliti o eventualnom usložnjavanju glumačkih sredstava kojima bi se igrači poslužili. I to u smislu posezanja za izbrušenijim glumačkim rešenjima kojima bi se ono, ionako tipsko u ovim ulogama, predstavilo na netipičan način, čime bi interpretacije „opasnih” gusara samo još dobile na punoćii značenju, a naša mlada publika bilau prilici da se upozna i srodi sa manje konvencionalnim pristupom uscenskom građenju likova. Jer uslovi za tako nešto svakako da postoje. Opštem utisku optimizma, veselosti i poleta u veri u krajnju pobedu dobra, svakako da su presudno doprineli funkcionalna scenografija Igora Vasiljeva i elaborirani kostimi Ivane Vasić,koji su predstavi i njenom značenju uistinu pružili ton duginih boja. Zahvaljujući krajnje osmišljenoj rediteljsko-koreografskoj koncepciji, koja je potom i dosledno sprovedena, ovo delo Dušana Radovića, sada u formi plesne predstave, na najbolji način jepribliženo našoj mladoj publici.Njihovoće pozorišno iskustvo od sada biti bogatije za još jedan dragoceni vid scenskog stvaralaštva.