Ostrvo utrenirane strogoće
U Singapuru nema šale. Lako se zaglavi u zatvor. Ide čovek ulicom i baci papirić, papirnu maramicu, bilo šta. Policajac, jedan od mnogih, vidi ga, zaustavi, i ako nepažljivi "razbacardžija" nema u džepu 200 evra, zna se – bajbok.
Svašta je zabranjeno, spisak zabrana je veći od samog ostrva-države (683 kvadratna kilometra). Zabranjeno je, recimo, da se prodaju žvake van apoteke (!). Niko ne objašnjava zašto, ali se od kupca traži da potpiše da je kupio!? Takođe, zabranjeno je da se puši i jede na ulici i u javnom prevozu, o kaznama za saobraćajne prekršaje da se i ne govori. U lepezi kazni na vrhu je smrtna (vešanje za trgovinu drogom), a u opticaju je i šibanje – za prekoračenje vize.
Inače, Singapur je sladak grad, marcipanskih solitera, azijski Diznilend, s restoranima i spa-centrima za masažu koji su otvoreni non-stop. I onda – država je valjda morala da zavede ovoliku strogoću da ne bi došlo do haosa među 4.600.000 stanovnika, plus nebrojeno turista, koji žive stisnuti kao da je ostrvo tramvaj.
Rezultati državne strogosti su za svaku pohvalu. Grad je jedan od najbezbednijih u svetu. Daleko je od kriminalnih prepada iza svakog ćoška, kao što je čest slučaj u Johanesburgu i Rio de Žaneiru, na primer. Vozači su pažljivi prema šetačima, taksisti ne kradu, prodavci vraćaju kusur u cent.
Živi se, po statistici, bogato. Društveni proizvod je pet puta veći nego u Srbiji, ali... potrebno je jedno veliko "ali" pre nego što se pomisli da žitelji Singapura žive pet puta bolje od Srba. Godišnji odmor u ovoj azijskoj državici iznosi maksimalnih 14 dana, na ulicama je neopisiva gužva, prosečni stanovi su prema našim standardima mikro veličine (30 kvadrata). Tropska klima stvara zaparu pa se u uličnim restoranima obrok dobija za dva evra (kome ne smeta da se znoji, i nije skupo), ali je pivo u klimatizovanim kafeima sedam.
Singapurski restorani su poznati po obilnim porcijama, ali je malo gojaznih stanovnika. Verovatno zato što su glavna jela pirinač i riba. Gosti kineskih restorana jedu štapićima, indijskih prstima, a na zahtev evropskih gostiju donosi se i escajg. No, bez obzira na stil, umerenost u ishrani je manir – izuzev u avgustu: tada se održava Festival gladnih duhova. Zadatak učesnika festivala jeste da jedu do besvesti: jer – duhovi su gladni i treba ih dovesti u stanje sitosti da bi spavali godinu dana. Alibi je jasan: narod jede ne zato što je gladan i što to voli nego zbog duhova. Posle su 11 meseci na dijeti.
Efekti dijete donose i 79 godina prosečne životne dobi. Koliki je uticaj na dugovečnost mnogobrojnih centara za masažu, neistraženo je. Mada, nesumnjivo, masaža kristalima soli, algama i čokoladom pa onda ispiranje u banjskoj kupki širi pore na koži i mentalne vidike. Fitnes i sauna su obavezni i u hotelima nižeg ranga, uz doplatu od po 10 evra.
Jedino što je široko u ovoj mikrodržavi jesu hotelski kreveti. Valjda zato što stanovnici Singapura u svom prezaposlenom životu love svaki trenutak da se razbaškare. Ali, ni u tim hotelskim poligon krevetima ne zaboravljaju ono od čega žive – skoro isključivo jedini TV kanali su news i bussines. Što rekao naš narod, da su drugačiji ne bi ni imali. I još bi nešto ovdašnja balkansko-gučka pamet videla: džaba ti pare u džepu, kad su ti one stalno u glavi. A da je drugačije, ne bi mogao da se organizuje život tolikih miliona na prostoru daleko manjem od Beograda (2.839 kvadratnih kilometara). Istorija je Singapuru baš skrojila tesnu državu. Ali, ljudi se i na tesno naviknu i svoj grad zavole. Da ga ne vole ne bi ga održavali tako urednim.