Njihov sekund, naša godina

Uvek želimo da najbolji čovek pobedi na izborima. Kako se on, nažalost, nikada ne kandiduje, klonim se predizbornih očekivanja.

Sadašnja vlada je četiri godine teturala pod teretom skaski o prosperitetu, neumornom ratu protiv korupcije ili svakodnevnoj borbi za običnog čoveka. Što veće obećanje, to veće razočaranje. Premda se, ruku na srce, od ove garniture nije moglo očekivati nešto bitno bolje ili drugačije.

Opoziciji je išlo sasvim dobro. Dok se kampanja nije zahuktala, trudila se da ne privuče preteranu pažnju građana prepuštajući rivalima da se sami ugruvavaju. Sada upadaju u istu zamku.

Nude planove za zapošljavanje, za investicije, za poreze. Umesto da ostanu kod toga da u ljudima ubiju bilo kakva očekivanja od nove vlade, samo ih dodatno podgrevaju.

Nije neobično da više od 70 odsto građana smatra da Srbija ide u pogrešnom smeru. I da se veliki broj ljudi samo nada da će nova vlast biti ipak nešto manje loša od dosadašnje. Ko god da je formira.

Kako onda da se ne nerviram kada stranke koje hoće da vode državu tako lako plaćaju 200 evra za propagandni sekund na televiziji u udarno vreme – u zemlji u kojoj se ista suma isplaćuje zaposlenima za otkup čitave jedne godine staža. Njihov sekund, naša godina!

Kako da ne isključujem televizor sklanjajući se od pompeznih slogana koji ponizno govore samo ono što birači žele da čuju. U kojima je najvažnije mučki udariti neprijatelja – da, da, baš neprijatelja, a ne političkog rivala – i pri tom zaboraviti na elementarnu etiku? Etiku, koju etiku?

Kako da poverujem doskorašnjem predsedniku kada kaže da je „nekada u kampanji bilo glasnih poruka, prostakluka, pretnji, nasilja i podlosti“ a da se to sada „izmenilo“, kada njegova stranka vodi toliko negativnu kampanju da se stomak okreće i mnogim njenim simpatizerima?

Kako da se postavim prema pričama o lažiranim diplomama, skupim avionskim kartama, sumnjivim lobistima, negostoljubivim domaćinima koji odbijaju da neke kandidate prime u kuću?

Šta ću među planski ozarenim licima koja prigrle sve kandidate u prolazu?
Kako da se snađem u formalno sekularnoj zemlji u kojoj lider opozicije talibanskom isključivošću tvrdi da je „svaki čovek koji veruje u boga dobar čovek“, a kandidat vodeće partije vlasti za gradonačelnika Niša tvrdoćom džihadiste zaključuje: „Jer šta je to čovek ako ne veruje?

Onda nisam potpuno siguran da i jeste čovek“.

Kako da mirno gledam kako ovi na vlasti primitivno zloupotrebljavaju državne pozicije u ogoljenoj partijskoj funkciji? Ne nervira mene toliko što me lažu, već što žele i da poverujem u laži.

Kako verovati slici koju su naslikali političari kada njihova vizija budućnosti podseća na propuštene prilike proteklih godina? Usmereni na to da čvrsto pritiskaju kočnice kako bi lečili simptome krize, govore o opremi za bebe i ponavljaju da svačiji kaiš mora da se stegne, dobrovoljno ili ne, ali ko da im poveruje?

Kako ne nasesti dok ovdašnji lideri rade ono što najbolje znaju: zaustavljaju vreme. Pokušavaju da ga iskoriste kako bi ispraznim obećanjima stimulisali ekonomski rast, jedini način da se izađe iz krize. Rast može da bude ostvaren samo ako svako potegne, ponavljaju poput mantre ovu kongenijalnu i svakako istinsku parolu. Ali, koliko je ona realistična?

Kako da ne steknem utisak da politička klasa ima samo nejasnu ideju o tome kako ekonomija zaista funkcioniše? Alhemijski slogani poput „reforme“ ili „rast“ i „i štednja i rast“ asociraju na lažne nade i čiste fantazije. Kako kada se ozbiljni ekonomisti mačuju oko toga da li štednja ili rast? Ovde i to može. A što ne bi kada je i dalje na snazi ona notorna iluzija „i Evropa i Kosovo“.

Kako da me ne potrese pominjanje reči privatizacija koja je razorila bivšu ekonomiju a novu nije ni pokušala da stvara? Kako da se ne setim da je u protekloj deceniji, uprkos inkasiranih 2,6 milijardi evra od prodaje više od tri hiljade javnih preduzeća, 65 odsto njih prestalo da radi ili je pred gašenjem? Tako je izgubljeno oko 83.000 radnih mesta, dve trećine poslova koji su postojali pre privatizacije.

Kako da zaboravim da se godinama, iz dana u dan, sva potrošna roba zamenjivala uvoznom, od paste za zube do frižidera, od belog luka i paradajza do automobila? Možda je potrošačima to bio blagoslov jer su za treptaj oka iz nestašica uskočili u izobilje, ali problem je što nisu imali dovoljno novca za sve te zapadne proizvode. Tako su stanovnicima velikodušno ponuđeni krediti od novoosnovanih komercijalnih banaka, takođe sa Zapada.

Kako da tek tako progledam kroz prste vladama koje su – nesposobne da pokrenu proizvodnju – olako uzimale kredite očarane mogućnošću da prvi put dobiju pristup „stvarnim“ i jeftinim finansijskim zajmovima. Kao da su Vojvodina ili centralna Srbija Rajna-Vestfalija ili Bavarska.

Opšti rezultat je uništena proizvodnja, beznačajan izvoz, zemlja na nesigurnom tlu prezaduživanja, pojedinci koji grcaju u dugovima.

Kako da protumačim obećanje domaćeg političara–privrednika koji kaže da će od svojih prijatelja u Moskvi obezbediti silne milijarde dolara ulaganja – pod uslovom da njegovi dođu na vlast? Ako već ima takav uticaj, zar nije patriotski doneti te pare ovde pa da pobedi Srbija? Ne može. Sebičnjaštvo je opšte mesto. Aut Ceasar, aut nihil.

Kako da poverujem u neki socijalni dijalog koji bi trebalo da bude melem na ranu milionima osiromašenih i nezaposlenih, kada kandidati levice i centra nemaju nikakav ozbiljan koncept izvlačenja iz krize?

Kako da ostanem miran kada čujem kako se ministar ekonomije hvali da je za deset godina u Srbiju investirano 17 milijardi evra? Gde se slila reka tih milijardi? Taj novac mogao je da bude upotrebljen za podizanje temelja sopstvenog ekonomskog rasta – da su investicije otišle u infrastrukturu, u remont države, u konsolidaciju čitavih delova industrije ili u obrazovanje.

Umesto toga, novac je bačen kroz prozor.

Kako da odolim a da ne izračunam da je od tih 17 milijardi evra moglo da se napravi 17.000 kilometara autoputa kroz ravnice? Ili 42 ona skupa mosta. Ili 17 „Fijatovih“ fabrika u Kragujevcu. Ne bih o tome koliko je to bolnica, škola, obdaništa...

Kako da se skinem s biračkog raspeća na koje su me postavili jer je, priznajem, moja želja za kažnjavanjem jača od potrebe za nagrađivanjem tih ljudi koji stvaraju više problema nego rešenja?

Nema sumnje da je Bizmark bio u pravu kada je govorio da je politika „umetnost mogućeg“ i da, stoga, rešenja moraju da se traže tamo gde su konkretno ostvarljiva.

Čak i najprosečniji ekonomista ili političar sposoban je da smisli čarobne kure za srpsko društvo i privredu, ali one imaju šansu na uspeh koliko i da usred Atine popijete tursku kafu.

Posle svega, nemam odgovor na pitanje kako će Srbija živeti u budućnosti. Plašim se da se ne ponovi da jedino što naučimo na novim izborima bude to da ništa nismo naučili na starim.

Jedino je sigurno: Srbija će morati radikalno da menja stil života na koji je navikla. A da bi se poruka čula, da bi se išta preokrenulo, treba glasati.