Idealizovana vizija

U nastojanju da se izađe u susret zahtevima za harmonizaciju sistema obrazovanja u Srbiji sa evropskim, pravci razvoja obrazovanja u strategiji su zamišljeni idealno. Ugledanje na modele primenjene u razvijenijim sredinama je korisno, ukoliko je njihova primena moguća – počev od materijalnih i organizacionih uslova, do onih koji se tiču mentaliteta i navika. Sudbinu strategije umnogome će odrediti kako postojeće stanje u školstvu tako i širi društveno-ekonomski kontekst. Korupcija je izraženija od profesionalizacije, materijalna izdvajanja za obrazovanje su nedovoljna. Svedoci smo niskog vrednovanja znanja i problema koje u vezi sa zapošljavanjem imaju i oni najobrazovaniji. Takođe, duboko je nezadovoljstvo nastavnika, učenika i roditelja postojećim sistemom obrazovanja. Ovo su jasni pokazatelji raskoraka između idealizovanih vizija obrazovanja i lokalnih prilika. U tom smislu, kreatori strategije su veoma visoko podigli ,,krovnu građu” za sve one koji će raditi na primeni tog dokumenta.Postavlja se pitanje šta je smisao takve vizije budućnosti za koju unapred znate da zahteva uslove koje ne možete da obezbedite. To ne znači da promene nisu neophodne, već da one moraju biti pažljivo odmerene, dobro fokusirane i pripremljene, uz potpuno uvažavanje sadašnjih i budućih uslova u svim segmentima društva od kojih zavisi primena strategije.

Još jedan nedostatak ovog dokumenta tiče se odgovora na pitanje u kakvoj vrsti sveta će funkcionisati mladi koje pokušavamo da obrazujemo. Postavljajući ovo pitanje i odgovarajući na njega sociolog Sigmund Bauman ukazuje da će se život današnjih generacija mladih odvijati u stvarnostima koje ne mogu dugo da ,,drže oblik”, u kojima se na fluidnom tržištu rada dobijaju kratkoročni poslovi, u stvarnostima u kojima će generacije koje dolaze morati najviše da se oslanjaju na sebe, da nauče da dobro procenjuju rizike i da prave dobre izbore. Tome bih dodala da razvoj novih tehnologija, pored neslućenih prednosti, nosi i rizik gubitka svake privatnosti i značajnog ličnog osiromašenja. Reč je o potpunoj zavisnosti od okoline – onog što dolazi spolja; ,,zasipanje” informacijama ne ostavlja vreme i prostor da proživite nešto svoje, da usvojite nešto što nema neposrednu korist ili neposredno zadovoljstvo. To donosi rizik da se pojedinac pretvori u svoju okolinu koja je promenljiva pa samim tim i on postaje promenljiv, neutemeljen, bez identiteta. Mišljenja sam da je upravo centralna misija obrazovanja najbolji interes društva da pripremi nove generacije za život u svetu sa kojim će se susresti kada odrastu. To znači da ih pripremi za preuzimanje profesionalno-radnih uloga u izmenjenim uslovima tržišta rada. Takođe, da ih podstakne da izgrade doživljaj sebe i sopstvene kompetentnosti u suočavanju sa životnim zahtevima, izazovima i teškoćama i u ostalim važnim ulogama kao što su porodična uloga, uloga građanina i slično. Škola ima potencijal da doprinese usvajanju potrebnih znanja i izgrađivanju ličnosti koja ume da se postavi prema tim znanjima i da ih koristi na kreativan način. A upravo ovi segmenti nisu dovoljno istaknuti u strategiji razvoja obrazovanja.

*Institut za pedagoška istraživanja