Nema milosti za uralskog učitelja

U naizgled običnom zapletu našli su se neobični akteri: sadašnji predsednik Rusije, bivši predsednik Sovjetskog Saveza, predsednik jedne od najvećih globalnih korporacija i –direktor osnovne škole u selu Sepić, podno Urala, 1.600 kilometara udaljenom od Moskve.

Aleksandar Ponosov je, kao direktor škole koja se iznenada našla u svetskim vestima, u avgustu 2005. bio veoma ponosan kada je od najbliže kompjuterske firme preuzeo 16 računara namenjenih učionicama. Svi računari su bili ispravni i, kada su pokrenuti, zadovoljni su bili i đaci – bili su napunjenim mnoštvom programa sa oznakama "Majkrosofta".

Direktor škole tvrdi da nije bio svestan da je taj softver bio "piratski", to jest nelegalan, bez odgovarajuće "licence" i da je njegovo neovlašćeno korišćenje ozbiljno krivično delo zbog kojeg mu sada preti kazna petogodišnjeg zatvora u Sibiru i globa od 266.000 rubalja, što je oko deset hiljada dolara.

Slučaj u najmanju ruku deluje bizarno, ako se zna da je prema podacima Asocijacije poslovnog softvera (BSA) čak 87 odsto programa na računarima koji su u pogonu u Rusiji u istoj kategoriji – dakle nelegalni. Međutim, suzbijanje "krađe intelektualne svojine", u šta spada i korišćenje nelegalnog softvera, jedna je od ključnih obaveza Rusije na njenom putu ka učlanjenju u Svetsku trgovinsku organizaciju; donet je nov, prilično strog zakon za ovu oblast, pa se u mreži organa gonjenja našla i mala riba – prvi učitelj u malom uralskom selu.

Sudbina direktora Ponosova bilo je prvo pitanje koje je postavljeno predsedniku Putinu na nedavnoj, troiposatnoj konferenciji za novinare, sa koje su glavne vesti inače imale mnogo širi globalni značaj. Putin je bio veoma direktan: "Zgrabiti nekog zato što je negde kupio kompjuter i pretiti mu zatvorom je potpuna glupost, jednostavno blesavo", glasio je njegov odgovor. "Zakon štiti savesnog kupca".

Ali mašinerija zakona (i birokratije) nije zaustavljena kritikom sa najvišeg mesta, pa se pozvanim da reaguje smatrao i Mihail Gorbačov, uputivši otvoreno pismo Bilu Gejtsu da se zauzme za ruskog nastavnika.

Iz Majkrosofta je, međutim, stigao hladan odgovor: "Slučaj g. Ponosova je krivično delo i pokrenuo ga je javni tužilac. Mi smo uvereni da će ruski sudovi doneti pravednu odluku", poručeno je iz Majkrosoftove evropske centrale u Parizu, uz napomenu da američka korporacija "veoma uvažava poziciju ruske vlade kad je reč o važnosti zaštite intelektualne svojine".

Da li će direktor Ponosov zaista videti unutrašnjost sibirskih kazamata, ostaje da se vidi: na njegovoj strani je pažnja koju je dobio. Majkrosoft je sigurno zainteresovan za publicitet koji je kroz ovaj slučaj dobila softverska piraterija u Rusiji, ali sigurno ne želi da stekne imidž pohlepne kapitalističke zveri koja ne bira žrtve. Suđenje počinje 12. februara.

Piraterija je stara glavobolja i Bila Gejtsa i kompjuterske industrije – od samih početaka informacione ere. Sa stanovišta proizvođača softvera – od poslovnih programa do video-igara – reč je o neovlašćenom kopiranju i korišćenju, koja nanose godišnji gubitak od oko 12 milijardi dolara. Ovo je brojka koja se najčešće pominje, mada je obično preuveličana: polazi od toga da svaki kopirani program podrazumeva da neko nije kupio originalni, što uglavnom nije slučaj.

Sa stanovišta korisnika, piraterija (neki smatraju da je ovo prejaka reč) jeste deo digitalne kulture, neizbežni pratilac širenja tehnoloških dostignuća, ali i rezultat činjenice da su originalni programi (pre)skupi i u mnogim delovima sveta, pa zbog toga jednostavno nepristupačni. Otuda su među najvećim piratima zemlje "u razvoju": prva tri "pirata" su Vijetnam, Zimbabve i Indonezija, gde je oko 90 odsto svih instaliranih programa bez licence.

Kopiranje softvera nije iskorenjeno ni na razvijenom Zapadu. Najmanju stopu piraterije ima Amerika (iz koje potiče 80 odsto svetskog softvera), gde je postotak nelegalnih programa  samo 21 odsto. Ta stopa je "podnošljiva" i na Novom Zelandu (23 odsto) i Australiji (26 odsto). 

Rusija je u samom vrhu ove liste, ali je stopa piratstva visoka i u mnogim zemljama EU: u Grčkoj, na primer (63 odsto), što je više nego u Hrvatskoj (59), ili Sloveniji (52), ali manje od novoprimljenih članica Bugarske (71) i Rumunije (73).

Srbija nije na zvaničnoj listi BSA, ali se sigurno ne razlikujemo mnogo od okruženja. Slučaj uralskog učitelja mogao bi da bude poučan i za nas.