Nije svejedno

Sudeći prema anketama, sve sadašnje parlamentarne stranke će preći izborni cenzus, a dve stožerne grupacije činiće liste okupljene oko demokrata i naprednjaka.

Naviknuti na površnost u svemu pa i u analizi političkih zbivanja (zbog čega nas kasnije boli glava) skloni smo da previđamo razlike, a činjenice tumačimo u skladu s našim željama, ne i njihovim objektivnim značenjem. Tako se došlo i do zaključka da između ovih stranaka nema suštinskih razlika pa stvarnu alternativu predstavljaju samo ,,beli listići”.

Zaista, kada se pogledaju predizborne platforme pomenutih stranaka zapazićemo mnoštvo sličnosti: zalaganje za viši standard, privlačenje investicija, ulaganje u infrastrukturu, jačanje industrije i poljoprivrede, obračun sa kriminalom i korupcijom, podsticanje nataliteta, očuvanje teritorijalne celovitosti zemlje (KiM), pridruživanje EU. Razlika se, navodno, ogleda samo u tome ko će biti (manje) efikasan u realizaciji navedenih ciljeva.

Međutim, kada se malo detaljnije pogleda sadržaj tih dokumenata mogu se uočiti razlike koje, ne samo što su brojne i važne same po sebi, već dovode u pitanje i ostvarivost navedenih ciljeva. S obzirom na ograničenost prostora ovde će se ukazati samo na najvažnije.

Prvo, kada je reč o društvenom razvoju, mesto i značaj nauke se potpuno različito pozicioniraju. U ,,Programu za bolji život” Demokratske stranke (DS) čitavo poglavlje je posvećeno investicijama u ekonomiju znanja. Demokrate navode da su tokom poslednjeg mandata duplirali investicije u nauku sa 0,3 na 0,6 odsto BDP, a obećavaju, da će investicije u nauku biti ,,minimalno jedan odsto BDP” do kraja narednog mandata. Nasuprot tome, u svojoj ,,Beloj knjizi” Srpska napredna stranka (SNS) nauci posvećuje samo jedan pasus. Visina ulaganja u nauku prema tom dokumentu bila bi u u direktnoj vezi sa razvojem društva, odnosno ,,rastom domaćeg bruto proizvoda”. Drugim rečima, za demokrate ulaganje u nauku je prioritet jer je vide kao motor društvenog razvoja, pa bi se moglo reći da DS sudbinu društva vezuje za sudbinu nauke. Za naprednjake, s druge strane, nauka predstavlja samo jedan segment društva poput svih ostalih, a njena sudbina zavisi od sudbine društva.

Drugu značajnu razliku čini odnos prema susedima, odnosno politika Srbije u regionu. Za SNS regionalna politika Srbije svodi se na ,,unapređenje položaja srpskog naroda u susednim državama (pre svega državama bivše Jugoslavije)”. Interesantno je da se to unapređenje vidi kroz zalaganje za bliže odnose sa Crnom Gorom i Makedonijom, dok je uslov za poboljšanje odnosa sa Hrvatskom promena ,,diskriminatorskog odnosa prema Srbima u Hrvatskoj”.

S druge strane, osim brige za Srbe u susednim državama, regionalna politika DS-a u prvi plan ističe ,,politiku pomirenja i saradnje u regionu”.

S obzirom na to da će Hrvatska sledeće godine postati članica EU, jasno je da Srbija na svom putu ka EU neće moći da postavlja uslove bilo kojoj članici. Upravo suprotno. Uslov koji u tom kontekstu postavlja SNS predstavljao bi, zapravo, siguran način da se navodni evropski put Srbije ka EU blokira.

Najzad, u delu koji se odnosi na privlačenje stranih investicija SNS obećava stvaranje uslova za stabilan poslovni ambijent. Međutim, uprkos navedenim merama, pretnje stranim bankama da će morati da smanje kamate ako žele da posluju u Srbiji teško da bi mogle privući nove investitore. Naime, oni najčešće dolaze poslujući sa istim tim bankama. Slična protivrečnost može se zapaziti i kad je reč o stavu prema privatizaciji. Dok se na jednom mestu tvrdi da SNS ima ,,jasnu strategiju dalje privatizacije”, na drugom se kaže da se ta stranka zalaže za promenu načina upravljanja u javnim preduzećima, ,,a ne njihovu privatizaciju”.

Doda li se tome potpuno neuk jezik koji su koristili sastavljači ekonomskog dela ,,Bele knjige”, (gde se na primer kaže: ,,Recesije su stalna stanja u ekonomiji i one su sastavni deo društva” ili se govori o ,,distributivnoj preraspodeli”, odnosno ,,redistribuciji i preraspodeli”) stiče se utisak da će obećanja o ekonomskom preporodu i povećanju zaposlenosti ostati mrtvo slovo na papiru.

S druge strane, DS kao novi lek protiv nezaposlenosti predlaže promene zakona o radu kojima bi se stvorio pravni okvir za zapošljavanje sa nepunim radnim vremenom. To bi, nesumnjivo, bilo dobro za poslodavce i državu. Iz ugla zaposlenih moglo bi se reći da je bilo kakav posao bolji nego nikakav, ali o stvarnom dometu ovih mera svedoči sledeća anegdota: U srećnija vremena kada se u Americi otvaralo po nekoliko miliona novih, uglavnom ,,part-time” radnih mesta, jedan novozaposleni je ironično prokomentarisao da je to odlično i da, eto, on ima tri posla, ali da jedva sastavlja kraj s krajem.

Mada političari često zaboravljaju sadržaj svojih stranačkih programa, ovi dokumenti predstavljaju svedočanstva o željenim pravcima delovanja. Niko ne zna šta nosi budućnost, ali odgovoran izbor podrazumeva da se upoznamo (podsetimo) na ono o čemu svedoče prošlost i sadašnjost.