Sloboda govora je privilegija groba
Još 1904. Džozef Pulicer je (u eseju „O novinarstvu”) pisao da novinar treba da se pokori samo razlozima istine, bez potčinjavanja i uslužnosti. Konstatujući da će demokratska društva uvek imati demagoge spremne da napajaju sujetu, pospešuju strasti i naglašavaju trenutna osećanja, Pulicer je isticao da ono za čim demokratija ima potrebu su ljudi sposobni da plivaju protiv struje (uzvodno), da obelodane počinjene greške i da naročito insistiraju na neugodnim problemima.
Međutim, Mark Tven je, gotovo istovremeno (u eseju „Privilegija groba”), ukazao na probleme novinara u istinskom dosezanju slobodnog mišljenja i govora. Za američkog pisca sloboda govora je privilegija koju nijedna živa osoba stvarno ne uživa. Samo mrtvima je dozvoljeno da govore istinu. Živ čovek nije u potpunosti lišen te privilegije, ali kako je poseduje kao puku formalnost i zna da ne može da je koristi, ne možemo smatrati da je efektivno posedujemo, smatrao je Tven.
Iako je sloboda govora aktivna privilegija, za razliku od ubistva, koje je formalno i faktički zabranjeno, sloboda govora je formalno dozvoljena, ali faktički zabranjena. Poučen ličnim iskustvom u suočavanju sa neugodnim posledicama slobode mišljenja (urednici su njegove rukopise cenzurisali ili odbijali), Tven je konstatovao da „čovek nije nezavisan i ne može sebi da dozvoli da ima ideje koje bi mogle da dovedu u pitanje način na koji se zarađuje hleb. Ako želi da uspe, treba da sledi većinu. O veoma važnim pitanjima, kao što je politika, treba da misli i oseća kao većina njemu bliskih; u suprotnom, njegova socijalna pozicija će biti ugrožena, a zarada umanjena. Opiranje izražavanju nepopularnih misli je opravdano: cena koju treba platiti isuviše je visoka. Ona (sloboda govora, prim. nov.) može da dovede do ekonomske propasti čoveka, prouzrokuje gubitak prijatelja, da ga izloži javnoj poruzi i nasilju, osudi njegovu porodicu na isključenje iz društva... i učini od njegove kuće pusto mesto, koje svi preziru i izbegavaju”.
Ipak, književnik je priznao da su njegova osećanja ponekad tako jaka da ,,moram da uzmem pero i da ih izlijem na papir da bih sprečio da se njihova vatra ne potroši u meni; ali sve to mastilo i napor su uzaludni, zato što ne mogu da objavim ono što pišem. Tek što sam završio jedan članak tog tipa, i mnogo sam zadovoljan. Čini dobro mojoj izmučenoj duši da ga čitam i razmatram probleme koje bi mogao da stvori meni i mojoj porodici. Ostaviću ga dalekim potomcima i objaviću ga iz groba. Tamo postoji sloboda govora i ne može da se naudi porodici”.
Tako je i bilo, ovaj esej, koji je Tven napisao 1905. prvi put je objavljen u američkom časopisu „Njujorker” tek krajem 2008. godine.
Problem kojim se pre više od sto godina bavio Mark Tven nije izgubio svoju aktuelnost. I danas, kao nekad, potrebna je izuzetna hrabrost da se izgovori ili napiše ono što se zaista misli. Imajući u vidu, ponekad očiglednu, nekad nevešto prikrivenu, transformaciju novina u političke stranke, postalo je veoma teško, i na njihovim stranicama, pronaći razmišljanja koja se razlikuju od uobičajenih „pesama” sa repertoara hora kome su se priklonile. Dok takozvana nezavisna štampa, u varijacijama na zadatu temu (naročito u smutna vremena predizbornih kampanja), često pribegava perfidnom nijansiranju, kod onih stranački deklarisanih zacrtanom cilju se hrli u grubom i bezobzirnom krešendu. Novine, u potajnoj ili otvorenoj uredničko-stranačkoj sprezi, obično uspevaju da verno odrade povereni im posao. Za „nepodobnu” analizu ili „drugačije” mišljenje buntovnog novinarskog strelca na rezervisanim, udarnim stranicama, u principu, nema mesta. Ipak, radi održavanja (kvazi) ravnoteže, urednik može da odluči da tekst „crne ovce” ušuška na nekom drugom, mirnijem i manje vidljivom, mestu.
Možda će rezignirani novinar trenutno olakšanje naći u ponavljanju Ciceronovih reči. U drevnom Rimu veliki besednik se nije dvoumio da u svom govoru protiv Katiline prozbori O tempora! O mores! (O, vremena! O, morala!).
Novinarka