Zvuci Marka Tajčevića u Arizoni

Daleko je Arizona, ali jedna žena – dr Radmila Stojanović-Kiriluk, rodom iz Niša – nije tamo sama. Kažu nam to njena dva prezimena, podatak da je tamo postala majka dvoje dece, stekla titulu ispred svog imena, i u Arizoni ima svoj klavir, svoje đake i studente... a i za nas ovu malu priču o muzici, sa „glavnim junakom” Markom Tajčevićem.

Opus poznatog srpskog kompozitora prosto je preokupirao ovu pijanistkinju – u tuđini još i više nego nekad u zavičaju. Pre svega odnosi se to na ono što je pisao za njen instrument. A ostavio je toga prilično. Pored ostalog, i „Sedam balkanskih igara”, remek-delo koje su izvodili i znameniti pijanisti Artur Rubinštajn, Nikolaj Orlov, Ignjac Fridman... a u violinskoj obradi i čuveni Jaša Hajfec. Inače, to delo je iz 1926. godine, iz rane stvaralačke faze Marka Tajčevića (1900–1984).

Od pijanistkinje slušamo priču kako je zavolela njegovu muziku i nije je zaboravila ni u dalekom svetu. Štaviše...

– Posle redovnih i magistarskih studija u Beogradu, odlučila sam da učim dalje, preselila se u Arizonu (SAD) i tamo doktorirala sa jednom „našom“ temom – „Kompletna klavirska muzika Marka Tajčevića – CD snimak sa analizom”. Na snimku su svih dvanaest Tajčevićevih klavirskih kompozicija (objavljenih i neobjavljenih). Posle je disertacija izdata kao knjiga (VDM Verlag, Minhen), a pojavio se i CD sa snimcima (Toccata Classics, London). Za temu doktorskog rada htela sam nešto iz srpske muzike i – izabrala Tajčevića. Kao dete, u Nišu, na svom prvom klavirskom takmičenju svirala sam njegovu Prvu svitu. Mada nije to samo zbog uspomena, divila sam se ja njegovoj muzici i posle – na studijama.

Tek, počela sam da istražujem sve što je on za klavir napisao i u tome mi je dosta pomogla i njegova kći Lada, koja živi u Zagrebu, poslavši mi dragocene materijale (notne rukopise, pisma, članke). Zanimljivo je i da sam u Americi pronašla izdanja nota koja se u Srbiji nisu mogla naći. Eto razloga više za objavljivanje Tajčevićeve muzike, a u pripremi je i drugi tom. Šteta je da to vredno delo ne bude dostupno širem krugu slušalaca, profesorima muzike i njihovim studentima.

I nije to sve što dr Radmila Stojanović-Kiriluk čini za prezentaciju srpske muzike u Americi, i šire. Zajedno sa grupom kvalitetnih, profesionalnih muzičara – sa prostora bivše Jugoslavije, ali i domaćih – pokrenula je inicijativu da se organizuju koncerti srpske klasične muzike u Feniksu, od kojih je jedan snimljen i za KBAQ radio. Tako je američka publika mogla da čuje kompozicije Tajčevića, Trbojevića, Konjovića, Vučkovića, Biničkog, S. S. Mokranjca, V. Mokranjca, Milojevića, Marinkovića...

Kao plod ove inicijative, nikao je i hor „Riznica”, za „čuvanje” raznog muzičkog blaga iz Istočne Evrope. Okupila se grupa od dvadesetak pevača, među kojima je dosta Amerikanaca, i od tada eto ih svake godine sa novim programom. Na tim koncertima je i dr Radmila Stojanović-Kiriluk – kao korepetitor ili gost solista. „Riznica” organizuje i zabavni „kabare“ na kome članovi hora, predstavljajući svoje svakojake talente, prikupljaju materijalna sredstva za svoj dalji pevački rad.

Tako teku dani arizonski srpske pijanistkinje koja je svoju izvođačku karijeru, kaže, prilično usporila, iz porodičnih, zdravstvenih i pedagoških razloga. Priča nam ona i kako je otišla iz Niša i kako mu se vraća:

– Moji rođaci, koji su živeli u Feniksu, tokom jedne posete Nišu nagovorili su me da konkurišem za stipendiju na ASU (Arizona State University), radi doktorskih studija kojih tada u Srbiji nije bilo. I primljena sam, a da bih stigla tamo morala sam da prodam svoj prvi pijanino, na kome sam učila da sviram. Pamtim prvi susret sa vrelinom Arizone, avgusta 1998: kad smo sleteli, činilo mi se kao da sam ušla u vruću rernu. Temperatura preko 40, ali posle otkrijete da vam ta vrućina gotovo prija, nije „vlažna“ kao beogradska. Ne znojite se, sve ispari u trenu.

Posle doktorskih studija došao je brak, sa Amerikancem iz Pitsburga, i naša  divna deca. Svadbena žurka, koju smo posle venčanja u Las Vegasu napravili u našem dvorištu, nije prošla bez pečenog praseta, bez  harmonike i kola, pletenja venca... Susedi su sve to dvogledima posmatrali i pitali se:„Ko li se ovo doselio u naš kraj?“ Ništa neobično, samo mali „šokovi“ pri sudaru kultura, što sam i sama tu doživljavala.

Iskrena i vedra osoba, dr Radmila Stojanović-Kiriluk reče nam još:

– Moja porodica uvek se raduje putu u Srbiju, planiranom i za ovo leto, premda  taj put za celu porodicu nije lako zaraditi. Šta da se radi, nisam se udala za bogataša, samo za inženjera. Ali, nema veze – život je lep!