Hvala Erihu Šlomoviću

Stižemo konačno u London gde nas čeka izdanje njene knjige u tvrdom povezu. Brzo listamo do stranice na koju nas je ona uputila, gde spominje Šlomovića, i gle, tu je on samo „mladi Jugosloven”, ponovo proveravamo internet... još uvek je tu „mladi Jugoslovenski avanturista”. Dok razmišljamo da li da je o tome pitamo, zvoni telefon – zove En. U dugom i vrlo prijatnom razgovoru, pominjemo joj kontradikcije iz njenog pisanog odgovora. „Znate”, kaže ona, „ja o Erihu stvarno vrlo malo znam.” Nije čula ni za Kolektaneu, ni za gomilu radova koje su lično Erihu posvetili Matis, Pikaso, da ne nabrajamo dalje, ni za detalje njegovog stradanja, ali, tokom razgovora, osećamo da ono što mi sa njom delimo o našim saznanjima počinje sve više i više da je interesuje. Dogovaramo se da se vidimo i nastavimo razmenu informacija. Od En, koja je bez sumnje veliki ekspert za Volara, dobijamo vrlo korisne informacije o Lusijenu Volaru, Ambroazovom bratu, i njegovom ključnom saradniku Martinu Fabijaniju. Dok su se oni brinuli o zaostavštini, puno je muzeja širom Francuske dobilo na poklon radove iz Volarove kolekcije. Od kada je na čelo „naslednika” došao msje Žonas, koji se inače bavio trgovinom nafte u Americi, započeo je veliki spor sa gradom Parizom pa onda potom i sve ostalo.

            I sada se vraćamo mislima u Beograd, na ono što nam je rekla naša prijateljica iz Narodnog muzeja: „Verovatno tu i nema neke velike misterije. Kada počinjete kao mladi kolekcionar, uglavnom sakupljate crteže, grafike, znači papir. Posle prelazite na akvarele, manja ulja pa sve do velikih platna.

Erih se zadesio u centru svih centara tadašnjeg slikarstva. Nije ni čudo što je pored Volara toliko sveta upoznao i sprijateljio se. Da li se Volar osećao ugroženim? Pa naravno da nije. Kada sedite na 10.000 najvrednijih umetničkih dela na svetu, šta vam je da poklonite pokoji komad mladom štićeniku, ili da možda spojite ugodno sa korisnim i uputite ga na brata Lusijena kome je kao alkoholičaru uvek trebalo para.” Vidimo sledeću scenu: Brate Lusijane, znam di si opet bez para, pa sam ti poslao onog Jugoslovena koji uvek želi da kupi nešto malo, jeftino a dobro. Daj mu onog Sezana koji stoji kod tebe i uzmi mu stotinjak franaka. Ionako sam ga dobio na poklon, kada je Sezan hteo da ga baci. Onaj tvoj Martin Fabijani je previše lukav da bi taj šašavi portret Emila Zole kod njega prošao.

            Pet miliona evra, za koliko je prodat taj Sezan 2010, i sedamdeset tri godine kasnije, ostaje nam da uživamo razmišljajući o tom vremenu, slikama, umetnicima, dilerima i pokušamo da zamislimo dijaloge koji su se oko njih vodili i sa setom u grlu razmišljamo o čoveku, entuzijasti, Jugoslovenskom patrioti, Jevrejinu iz Slavonije koji je voleo Beograd, po imenu Erih Šlomović. Možda čak možemo i da vidimo kako su i zašto knez Pavle i Milan Kašanin, iz svoje tadašnje perspektive, procenili njegovu zbirku. To je interesantna zbirka jednog mladog kolekcionara koju nam donosi iz avangardnog Pariza. Mi, sa druge strane, pravimo Kraljevski muzej. Uzeli bi sigurno ponešto, ali ne i sve.

            I hvala Bogu za taj trenutak slave koji je Erih doživeo u Zagrebu, jer inače bi naš dug prema tom čoveku bio nepodnošljiv. Doneo nam je puna srca svoju kolekciju, želeo je da je Beograd vidi, onda smo ga poslali u Zagreb, pa se on opet vratio, onda ga je sudbina predala Vermahtu da ga uništi kao taoca, danas njegova zbirka tavori u mraku muzeja, ili u haremu nekog šeika iz Katara koji je platio desetine miliona na aukciji, kojekakvi šaraju po njegovoj Kolektanei...

            Naš dug i naša obaveza prema njemu i prema našoj kulturnoj baštini još uvek je velika: kad već nismo uspeli da dobijemo parisku kolekciju, Zbirku Narodnog muzeja treba odbraniti od nepravednih zahteva, a onda je treba izložiti. I držati pristupačnom. Ne samo zato što su svetska tržišta jako podigla cenu onome što se tu nalazi, i od njegove zbirke učinila sigurno najvredniju kolekciju francuske umetnosti u regionu a i šire, već i zato što se negde u Srbiji ovog trenutka rađa neki Erih, koji će vrlo skoro postati mladi optimista sa velikim ambicijama. A takvi su nam potrebni.

(Sutra: Erih i advokati)