Gubi ko ne učestvuje

Nijedan od predsednika stranaka koji su se prošlog ponedeljka okupili na poziv predsednika Tadića nema pravo da kaže da je iznenađen sadržinom plana koji je 2. februara u Beograd doneo Ahtisari. Gotovo do detalja ovaj plan je bio predstavljen našoj javnosti nekoliko dana pre toga, uključujući i stranice "Politike". Nijedan od elemenata nije nov. Nema mesta iznenađenju i čuđenju. I pored toga, u prvim reakcijama naših političara preovlađuje izbegavanje odgovornosti, zbunjenost i kontradiktornost.

Na sastanku kod predsednika, odlučeno je da on ode u Beč na dodatne pregovore (koji su zakazani jer je to Beograd tražio!) i da tamo prenese stav Srbije da je plan neprihvatljiv i da zatraži da se sa svime zastane dok se novi organi Srbije ne konstituišu. To izgleda kao izbegavanje svake odgovornosti od strane svih drugih i prebacivanje sveg tereta ne predsednika.

Sagovornici predsednika Tadića, i on sam, dužni su da donesu neke odluke koje će probati da ostvare. Ustajanje od stola nije opcija. To nam indirektno poručuje i Moskva.

Srbija bi trebalo da zauzme principijelnu poziciju koju bih opisao kao konstruktivno neslaganje. Konkretno, to znači da ne bismo smeli da prekinemo pregovore i odustanemo od daljeg angažovanja našeg pregovaračkog tima. Taj tim dobio je u dva navrata u Narodnoj skupštini punu podršku. Nije bilo kritika njihovog rada. Ako se razgovara o proširenju tima, onda bi trebalo pre svega razmisliti da u njega uđe i neko od karijernih diplomata ko se razume u međunarodne ugovore i pregovore. Zatim, neko od eksperata koji su pregovarali o sukcesiji i, pre svih ostalih, predstavnici Srba sa Kosova iz enklava južno od Ibra. O njihovom se životu radi pre svega. Ovaj plan je za njih predvideo pravo da biraju šefa policijske stanice u svojim opštinama, da odlučuju o školskom programu u osnovnim i srednjim školama (u Mitrovici i na univerzitetu), da taj program bude u skladu sa obrazovnim programom Srbije i prema srpskim udžbenicima, da budu finansirane iz Srbije, da se povezuju međusobno i sa opštinama u Srbiji, da osnivaju, uz pomoć novca iz Srbije, domove zdravlja i bolnice. Ovaj plan donosi im više nego što oni imaju danas od Srbije.

Srbija bi u narednih nekoliko nedelja trebalo da pokuša da izmeni onu statusnu odredbu iz Ahtisarijevog predloga koja predviđa pravo Kosova da traži članstvo u međunarodnim organizacijama, tako što bi je ograničila na neke organizacije koje bi eventualno bile imenovane. Ili da direktno zatraži da se propiše da Kosovo neće ući u UN u narednih, recimo, deset godina.

U vezi sa nestatusnim delom predloga plana, trebalo bi pripremiti amandmane koji bi ojačali posebnost severnog dela Kosova; zatim bi trebalo tražiti preciziranje odredaba koje govore o pravima opština da se međusobno povezuju, kao i veća fiskalna ovlašćenja. Sigurno je da bi naš tim koji je sve ovo do sada uradio mogao da pripremi još nekoliko konkretnih predloga kojima bi se uslovi za život Srba na Kosovu unapredili ne samo u odnosu na situaciju kakva je danas, nego i u odnosu na ono što Ahtisarijev plan predviđa.

Takođe, trebalo bi požuriti s konstituisanjem novoizabrane Narodne skupštine i formirati novu vladu Srbije. Vlada bi trebalo da u dogovoru sa predsednikom Srbije, obiđe zemlje članice Kontakt grupe, zatim ostale članice Saveta bezbednosti, i posebno pojedine evropske države izvan ovog kruga, za koje se misli da bi mogle da dodatno podrže ovakve konkretne zahteve Srbije unutar EU.

I konačno, uz napomenu da se pridržava svog tek donetog ustava na čije poštovanje poziva sve ostale zemlje, Srbija ne bi trebalo da gubi inicijativu kada su u pitanju regionalna saradnja, dodatni razgovori sa susedima i učešće u regionalnim organizacijama i inicijativama u kojima je i do sada vrlo aktivno učestvovala.

Konstruktivno neslaganje omogućava Srbiji da bude prihvaćena kao ravnopravan sagovornik na regionalnom, evropskom i širem međunarodnom planu i onda kada se ne slaže s odlukama koje eventualno budu donete u Savetu bezbednosti UN. Učešćem u svim procesima ne gubimo ništa, samo dobijamo priliku da svaki put ponovimo svoj stav. Odustajanjem, prekidanjem diplomatskih odnosa sa susedima ili drugim evropskim zemljama, rizikujemo da se vratimo tamo gde smo bili pre 2000. godine, u izolaciju. Time samo gubimo mogućnost da se naš glas čuje, a naši interesi budu i dalje prisutni u svetskim kancelarijama. Budimo svesni, ako sada odustanemo, niko nas neće razumeti, niko nas neće podržati. "Koga nema bez njega se može", naša je izreka.

Čak i ako sve bude onako kako sadašnja verzija Ahtisarijevog plana predviđa, učešćem u regionalnim organizacijama, saradnjom sa novim kosovskim organima, aktivnim postavljanjem u Savetu Evrope, u programu Partnerstvo za mir, kroz pregovore sa EU, mi samo jačamo ukupni položaj Srbije, jačamo i svoj direktni uticaj na Kosovo, na naše susede i ključne međunarodne partnere. Time olakšavamo onima koji nas razumeju više nego drugi (Rusiji, Grčkoj, Rumuniji, Poljskoj, Italiji, Španiji…) da nam i dalje pomažu. Ako želimo da nam pomognu, sada moramo da dovršimo saradnju sa sudom u Hagu i uhapsimo odmetnike.

Konstruktivno neslaganje znači da je moguće zadržati principijelan stav u odnosu na Kosovo sadržan u Ustavu i nastaviti saradnju sa svima, pa i sa Kosovom. Ovoga puta, pre svega za dobro Srba koji tamo ostaju da žive, kako bismo ih ohrabrili. U suprotnom, ma kako da smo glasni, u stvari ih napuštamo.

Najgore po interese Srbije bilo bi da Ahtisarijeva misija potpuno propadne, a da SAD, a zatim i neke od najuticajnijih članica EU, posegnu za jednostranim priznanjem. Tada bi moglo da se dogodi da sve ovo što Srbi na Kosovu, a pre svega oni ispod Ibra, dobijaju, izgube u jednom trenu. Jednostrano priznanje nezavisnosti Kosova, bez rezolucije SB UN kojim se usvaja Ahtisarijev plan, oduzelo bi Srbima sve one garancije koje im plan donosi.