Niko nije uticao na mene

Naši građani nemaju više nikakav problem da stignu do Strazbura–s pismenim predstavkama. Danas pred Evropskim sudom za ljudska prava čeka više od 7.000 dopisa pojedinaca i grupa koji su iscrpivši sve pravne instance u domaćem pravosuđu odlučili da pravdu potraže i u – Strazburu.

Tamo, uz ostalih 46 sudija iz svake članice Saveta Evrope, pravdu odmerava dr Dragoljub Gaša Popović, sudija iz Srbije. U životu je ovaj šezdesetogodišnji beogradski profesor opšte istorije prava, velikih pravnih sistema i ustavnog prava, Evropejac po ubeđenju, poliglota, diplomata, pisac i sudija stoički podnosio mnoge političke i društvene oluje u Srbiji, ali je uvek ostajao miran, bez volje i pretenzija da za svoj slučaj obezbedi publicitet. Svojevremeno je povučen sa mesta ambasadora u Bernu, prethodno je u vreme Miloševića (1997)kao opozicionar zbog koncepcijskog neslaganja s liderom izbačen iz jedne tada opozicione stranke, kasnije je, usprotivivši se Zakonu o univerzitetu, morao da ode s Pravnog fakulteta u Beogradu, i da se privremeno posveti advokaturi… Nikad, kako kaže, više nije napravio grešku da se učlani u bilo koju partiju. Od svih poslova kojima se bavi, najviše ga privlači ovaj sudijski u Evropskom sudu za ljudska prava, gde ostaje do 2014. kada mu ističe mandat.

Kako izgledaju suđenja u Strazburu, kojima vi sudite?

Sudija iz Srbije, odnosno iz bilo koje druge zemlje, članice SE mora da sudi u sedmočlanom veću kad je predmet takav da je predstavka uložena protiv te države. Suđenja su jednom nedeljno i u tom terminu veće reši nekih dvadesetak predmeta. Po pravilu nema rasprave sa strankama. Javna rasprava se samo izuzetno održava. Mnogo se barata papirima, dosijeima, podnescima…

Koliko presuda protiv države Srbije donese Sud u Strazburu u toku godine?

Dvadesetak. To i nije tako mnogo. Nevolja je što predstavki iz Srbije ima mnogo, trenutno Sud u Strazburu čeka oko 7.000 predstavki koje su podneli naši građani protiv države Srbije.

Na kakvu državnu nepravdu se najčešće žale građani Srbije?

Oko 2.500 rezervista u ovom trenutku traži neku vrstu zadovoljenja od Srbije. To su ljudi koji su bili pozvani u vojsku, proveli tamo neko vreme i onda im nije bila isplaćena naknada. Te slučajeve Sud još nije uzeo u rad, nemamo još nijednu presudu, ali su oni najbrojniji.

Mnogi se žale i na neisplaćene plate u društvenim preduzećima?

To je po brojnosti trenutno druga grupa predstavki protiv Srbije. Reč je o zaposlenima koji su završili postupak protiv svog društvenog preduzeća u kom su radili i nisu uspeli da naplate dugovanja te firme prema njima. Oni traže naknadu svih prinadležnosti, za ono vreme za koje su radili– plate, uplate za penzijsko i zdravstveno osiguranje. To su društvena preduzeća iz perioda socijalizma koja su transformisana i dalje postoje, ali ne žele da isplate svoja dugovanja.

O kojim je preduzećima reč?

Ima ih iz Kraljeva, iz Novog Pazara ima nekoliko krupnijih preduzeća, iz Bora i Kruševca. Čini mi se da su slučajevi endemični, da se koncentrišu na pojedine gradove gde su bile industrije. Manje ih ima iz Beograda i Vojvodine. Za to mora da odgovara država. U načelu bi tim ljudima morala da se plati zaostala naknada, ali kako se to sprečava, to mi nije jasno. Nedavno je Vlada donela jednu uredbu da se evidentiraju ti zahtevi. Taj akt ne škodi ničemu, ali teško daće poslužiti kao rešenje.

A kad Sud u Strazburu donese presudu?

Onda Vlada Srbije to izvrši, ali je potrebno da se građani obrate Strazburu da bi dobili ono što im pripada. Prethodno su prošli sve sudske instance u Srbiji.I vlada onda redovno postupa po nalogu Strazbura. Možda će Ustavni sud izmeniti praksu, što bi moglo da pomogne. Ustavni sud je pre izvesnog vremena doneo jednu odluku koja kaže otprilike ovo: tim ljudima je povređeno ljudsko pravo, ali nije rečeno ko treba za to da plati. Da li vlada, iz budžeta, ili to preduzeće. To nisu velike svote. Pojedinac dobija po nekoliko hiljada evra. Ali takvih pojedinaca ima mnogo.

Broj predmeta iz Srbije se stalno povećava?

Nažalost, Srbija je po broju predmeta među prvih osam od 47 zemalja, iako ima mali broj stanovnika. Ako bi se dve pomenute velike grupe predmeta rešile u zemlji, vladinim merama, onda bi broj pred Strazburom bio znatnomanji.

Kako stoje bivše jugoslovenske republike?

Pa iznenađuje podatak da se Slovenci mnogo sude. Iz drugih republika nema tako mnogo predmeta. U odnosu na broj stanovnika Srbija ima nesrazmerno veliki broj predstavki. Mi imamo veći broj predmeta nego Francuska ili Nemačka. To je već neki pokazatelj. Naravno, Rusija kao ogromna zemlja je po broju predmeta na prvom mestu. Turska kao mnogoljudna zemlja takođe.

Koliko prođe između podnošenja predstavke i odluke da li se ona uopšte prihvata ili se odbacuje?

Tu nema pravila jer Sud ima svoje prioritete. Ako se radi o nečijem životu pre će uzeti taj predmet u razmatranje nego ako se predstavka tiče prava na obrazovanje, na primer. Mnogo se raspravlja na stručnim simpozijumima o tome kako da se ubrza rad Suda. Na pravdu iz Strazbura se čeka u proseku po nekoliko godina, što zavisi od različitih pravnih okolnosti.

Da li je država obavezna da postupi po odluci iz Strazbura i kako se ponaša Srbija koja je ušla u Savet Evrope tek 2004?

Svaka država je obavezna da izvrši presudu iz Evropskog suda za ljudska prava, inače joj preti suspenzija, pa izbacivanje iz Saveta Evrope. Srbija je u tom pogledu vrlo disciplinovana, vlade su se smenjivale ali su sve izvršavale presude vrlo savesno. Po klasičnom sistemu, Sud donese odluku o pravičnom zadovoljenju, koje uvek glasi na jednu svotu novca. Oštećeni s presudom iz Strazbura dobija od države svotu koja mu se duguje, s kamatom, i nadoknađuje mu se izvesna mala svota za moralnu štetu koju je pretrpeo.

Da li zemlje iz nekadašnje istočne Evrope imaju više pritužbi koje moraju da guraju do Strazbura, kako se to kod nas kaže?

Rekao bih da se donekle oseća da u istočnoevropskim nacijama nema tradicionalno uređenog pravosuđa. Da pravosuđe treba da se stabilizuje, da se sudska praksa ustali, na nacionalnom nivou. Ako govorimo o zapadnim zemljama, u nekima od njih, kao na primer u Italiji, problem je dužina postupka.

Na šta se, recimo, žale Francuzi?

Ima dosta zatvorskih predmeta. Žale se da su izloženi lošim uslovima ili torturi u zatvorima. Iz Srbije do sada nismo imali takvih predmeta.

Kod nas se na primer sada u žargonu kaže kad je neko ogorčen zbog nepravde:„Ići ću do Strazbura”. Da li je lako stići do Strazbura?

I jeste i nije. Treba prvo da se iscrpu sva domaća pravna sredstva. Odnedavno mora da se ide i pred Ustavni sud pre nego što se dobije prolaz do Strazbura. U mnogim slučajevima naš Ustavni sud je u stanju da pruži zaštitu onome ko se žali. Timeje jedan deo predmeta uklonjen s međunarodnog nivoa. To je dobro što se naš Ustavni sud već kvalifikuje kao ozbiljna institucija koja može da zaštiti ljudska prava.

Kako ste se navikli na život u Francuskoj. Vi, inače, živite između Lozane, gde vam stanuje supruga sa kćerkom, Strazbura i Beograda?

Prija mi uređeni život u francuskoj provinciji. Prija mi da sam sam i pomalo usamljen.Slažem se s Teslom koji je rekao da je tajna stvaranja u samoći. Oko osam krećem od kuće, tramvajem idem do Suda, ručam u lošoj kafeteriji Suda, ceo dan sam za kompjuterom, u pauzama čitam „Politiku” i neke druge naše novine, čitam i francuske listove… Televiziju uglavnom ne gledam.

Iz štampe vam upravo izlazi stručna knjiga na srpskom jeziku „Evropsko pravo ljudskih prava”, kako će to nama u Srbiji da pomogne da se podučimo u zaštiti naših prava?

Izdaje je „Službeni glasnik” i to je neka vrsta udžbenika o pravu koje proističe iz konvencije ljudskih prava.Tu ćete moći da vidite kako radi Sud, kako se izvršavaju odluke i najveći deo je posvećen sudskoj praksi.

Da li je neko iz Srbije ikad pokušao da utiče na vas kao sudiju?

Nikad se to nije desilo. Ne vidim kako bi to uopšte bilo moguće. U sudskom veću je sedamnaest sudija, svako iz druge zemlje, pa bi pokušaj uticaja na samo jednog sudiju bio besmislen. Mene je istina srpska vlada stavila na listu, a izabrala me je Parlamentarna skupština Saveta Evrope. Nikad nikakvih pritisaka nije bilo iz Beograda. Niti me je ko ikada pitao za bilo šta.

Šta nameravate da radite kad 2014. prestanete da budete sudija u Strazburu?

Posvetiću se ljudskim pravima. I verovatno ću živeti u Lozani gde mi je porodica.

------------------------------------

Jezik

Sudite na engleskom ili francuskom, koji su zvanični jezici Evropskog suda za ljudska prava. Pišete stručne radove i na nemačkom. Govorite italijanski, a romane pišete na maternjem srpskom?

Osnove svih tih jezika stekao sam učeći ih na privatnim časovima u Beogradu. Inače prvi put sam prešao granicu kada sam imao devetnaest godina.Privatno sam učio strane jezike u Beogradu više od dvadeset godina.

------------------------------------

Organizovane laži

Napisali ste do sada pet kratkih romana, štampanih kod nas, odakle vam taj literarni poriv?

Ne znam. Pisanje romana me odmara. Fikcija je trajnija od stručnih radova. Stručne knjige brzo zastarevaju sem ako nisu baš suva teorija. Romani mogu biti trajniji i to je ono što me privlači, eto da se čovek na neki način zabeleži u vremenu. Beletristika je laž, organizovana laž, ali to je laž pomoću koje se dolazi do istine. I to je za mene veoma zavodljivo.